Za trku

Lepa žena. Ima ono držanje. Uspravno, graciozno. Velike sise i dekolte. Stoji ispred mene i ražmišljam: Zašto je pobogu loše gledati u njene sise? Nepristojno? Čemu onda njihovo isticanje? Zar nema nečeg perverznog u postupku da se lepe, a k tome i velike ženske grudi postave u položaj u kojem ih je nemoguće ne primetiti i pritom očekivati da se ne gledaju? Ne kažem da treba buljiti, ili potpuno prenebregnuti ličnost ponosne vlasnice. Ne, ne treba.

Neke od žena, naročito one pametne, vajkaju se i žale na ponašanje muških. Daleko su one od pukog blejanja u sise. One zameraju muškome rodu niz težih prestupa. Avaj, da su samo prestupi. Tu su, da kažem, prave pravcate sistemske greške, nepopravljivi feleri koje može da ispravi samo nekakva luda sreća, neočekivani upliv sudbine u vidu niza neviđeno retkih slučajnosti koje bi dovele do pojave čija se ekskluzivnost može meriti sa retkom mutacijom gena koja dovodi do napretka u evoluciji, do pojave nove, naprednije i za opstanak sposobnije vrste. Do pojave njega – pravog muškarca.

Istovremeno, dok stada idiota bulje u njihove i dekoltee ostalih im sapatnica, one se ni malo ne ustežu od sledećih radnji:

Gledaju u muška dupeta. Da, da… samo muški su tada okrenuti leđima, da ne kažem dupetima i daleko su od spoznaje da ih upravo skenira najmanje jedan par ženskih očiju. A to nisu obične oči i nije reč o običnom skeniranju (kao na skeneru). Ne, radi se o dubinskom uživanju u malenoj muškoj guzici, (što manja to bolja, još ako su ramena i struk proporcionalni, pa još ako objekat ima lepe duge prste na rukama i čiste cipele, a pantalone mu malčice vise na bulji, tek da pokažu kako njihov vlasnik ima stila), onda se budi čitav niz primordijalnih mehanizama, sve u službi biološkog razvoja i opstanka, da ne kažem održivog razvoja vrste, koja se, eto ti muke, deli na ženske i muške pripadnike, dok je ovih drugih žalosno malo. Naime, tragično ih ima u manjem broju od onog koji se na osnovu primarnih polnih odlika svrstavaju u iste.

Postajem feminista.