Rešavanje bračne krize u zimskom periodu

Zapalo dvoje u bračnu monotoniju. Mozgali su i mozgali šta da rade. Onda neko od njih dvoje predloži da sprovedu u život preporuke iz onog šaljivog e – maila. Možda nije moguće uzeti baš sve, ali deo toga bi svakako moglo da im uveseli svakodnevicu. Uostalom manje je zamorno od isprobavanja poza iz „50 nijansi…“

Radi se, naime, o onom mailu sa gomilom stavki i za žene i za muškarce – kao, šta ko priželjkuje i šta bi koga obradovalo, tipa muških očekivanja:

„Dragi, rešila sam da od danas hodam gola po kući“, „Šta ima veze što ti smrde noge, to je muški miris“, „Odličan prdež, hajde još jednom“, „Nema veze, podrigivanje je zdravo“, „Super što momci dolaze da celo veče gledate fudbal. Da ti popušim, pa idem da vam kupim pivo“,

ili ženskih:

„Draga evo ti moja kartica, slobodno je isprazni za šoping,“ „Ja ću da sredim sudove, a ti idi sa devojkama na go – go ples, dotle ću pospremiti po kući“, „Rešio sam da ti svaki dan masiram stopala i da, nećemo više podizati dasku na wc šolji – ja ću da sedim dok šoram.“

Problem je bio u tome što je on već prdeo, podrigivao i smrdele su mu noge. Ponekad bi drugari dolazili da zajedno prate neku tekmu. Za to vreme ona bi svakako išla u šoping ili na kafu sa drugaricama. Kada su malo pretresli svoju svakodnevicu, skapirali su da bi stvarnu novinu predstavljalo njeno švrćkanje po stanu u Evinom kostimu i nepodizanje wc daske.

Kod sedenja prilikom vršenja broja jedan došlo bi do zatezanja, pa je ona odustala – ionako bi daska bila isprskana. Tako im je preostala samo stavka „Život sa nudistkinjom“, pa su oboje odustali. Ustvari, nisu odustali nego je ona rekla kako će razmisliti do leta „sad je hladno“, a on je nastavio da mašta o tinejdžerki iz stana prekoputa.

Danas

Više smisla pronađem sa ljudima online. Valjda zato što su zbijeni. Nekako svi na istom mestu. Kao nekada po kafićima. Tačno si znao koga i gde možeš da stretneš. Zato što je na javi (online mu dođe kao san) zavladala totalna šizofrenija. Ljudi su dezorijentisani. Gube kompas. Zbunjeni su, konfuzni. Veoma je teško ostati fokusiran. Izlaganja su zbrda-zdola. Stavovi su „fleksibilbni“.

Nije ni u matrixu svugde  isto. Neke društvene mreže još su besmislenije od stvarnog života.

U životu uglavnom nema. Nema para, nema ljubavi, nema sexa, nema vremena, nema živaca… kažem vam nema da nema, pardon, nema pa nema.

Čas je neko na mojoj strani, čas nije. Lako ćemo, zvuči teško kada se radi o mojoj guzici. Egoisti su postali pacijenti. Psihopatologija, kažem vam.

Nekada su sebičnjaci umeli da daju, u nadi da će uspeti u nameri da im se vrati dvostruko. Sada je važno samo uzeti. Sada i odmah. Ne postoji sutra. Nema plana. Namere ili htenje, stremljanja i koncepti su apstraktni pojmovi.

Juče ne postoji, jer ako sam ti juče jebao mater, to je bilo juče. Danas mi trebaš, ali to nikako ne znači da sutra opet neću da potražim tvoju kevu.

Sex iz dosade

Dan se otegao. Prvo smo procešljali sva ispitna pitanja iz „zelene knjige“. Onda smo jeli, pili kafu, malo ćaskali, pa prionuli na „plavu knjigu“. Negde oko polovine rekla je da joj se pije još jedna kafa.

Sati su se vukli. Počeo je da pada mrak. Poslednje pitanje koje smo uradili ostalo je, činilo mi se, čitavu večnost iza nas. Sedeli smo tamo i gledali kroz prozor.

– „Da li si gladna?“
– „Da.“
– „Idem da vidim sta je ostalo u frižideru.“
– „Čekaj…“

Ne vi, nego ovi sa onim

Dobro je imati blog. Ne samo zato što tu možeš da istreseš sve što nigde drugde nisi u prilici, nego i zato što povećavaš šanse da sretneš slične sebi.

Pritom svi oni koji vide sebe kao „srodne duše“ i već imaju razrađene, zaokružene, lične ili (još gore) kolektivne sisteme oslanjanja i podrške, neka me izbegavaju.

Nemam sklonost i ne sviđaju mi se konačne istine. Ne smatram da sunce obavezno dolazi posle kiše. Nesreća u kocki – sreća u ljubavi? Koješta, ili imaš sreće ili nemaš.  Postoje periodi kada te prosto prati sreća, postoje i oni drugi. Najčešće je život sastavljen od miksa i jednog i drugog. Kada mi se pije, a nema, za mene je tada čaša definitivno do pola PRAZNA.

Savest ubija i nemojte, ko boga vas molim, da me ubeđujete kako upravo vaš sistem za gašenje savesti radi posao.

Naivni optimizam tipa da ću postati lep, ako svakog jutra svojoj izgužvanoj i krmeljivoj njušci u ogledalu tepam, zaludna je rabota.

S druge strane, teško ćete pronaći većeg majstora za pretvaranje vode u vino. Sva moguća sranja koja su me do sada spopadala, a nisu me pobedila – dokaz su za to. Što ne znači da jednom neće naići neko koje će me odneti u nepovrat. Dotle izbegavajte da u mom prisustvu ispaljujete poslovice kao da ste ih sami smislili, batalite klišee i isprazni bon – ton (pazite, rekao sam „isprazni“, ne svaki, jer još uvek ima finog sveta, samo vi to ne umete da prepoznate čim ste zapeli baš na ovom mestu; mislim, ne vi, nego ovi što su zapeli).

Naročito ignorišem one sa onim „Sve što me nije ubilo – učinilo me je jačim“ ili one još veće kretene sa: „Što me ne ubije – probam opet“. Nosite se… mislim ne vi, nego ovi sa onim.

Exibicionism

Bila je, u trenutku kada smo se upoznali i izasli nekoliko puta u zajednickom drustvu, znatno ozbiljnija od mene. Iako smo bili vrsnjaci. Kada sam smogao hrabrosti da je pozovem u bioskop, nekako sam vec znao da sa njom nema sale.

Kasnije smo malo prosetali. Razgovor je tekao lako, ali u „ozbiljnom“ tonu. Pricala je o sebi bez mnogo ustezanja. Sve vreme je bila ljubazna, ali veoma ozbiljna. Imala je iza sebe „dugu“ vezu. Posle njega neko vreme nije imala nikoga. Slusajuci pricu imao sam utisak da se njen emotivni zivot sastoji iz nekoliko tomova odabrane gradje, uredno klasifikovane, uredjene po oblastima i spremljene u veliku zgradu njenog licnog arhiva, iznad cijih teskih, masivnih vrata stoji natpis urezan u kamenu: „Zivotno iskustvo“.

Kada sam je pozvao da svratimo u jedan lep kafic, rekla mi je da mora da uci. To me je potpuno obeshrabrilo. Prihvatila je da je otpratim kuci, ali je moja „inicijativa“ sasvim isparila i sto sam groznicavije nastojao da smislim nesto sto bi nas razgovor skrenulo u „romanticne“ vode, to mi je jezik bio cvrsce zavezan. Dok ga, konacno, pred vratima njene zgrade, nije odvezala poljupcem. Kratko „Cujemo se…“ pre nego sto je utrcala unutra, nije mi dalo vremena ni da posteno udahnem.

Sve sto se kasnije desavalo bilo je u tom fazonu. Koliko god mi je prijalo, istovremeno je cinilo da moje krhko samopouzdanje pocne da cili. Kako je vreme koje smo provodili zajedno prolazilo, tako sam se samom sebi cinio kao apsolutno neiskusan klipan. Celu situaciju je pogorsavalo to sto je izgledalo da nju nista od svega ne dotice.

Bila je, da tako kazem, potpuno rasterecena. Najvise me je pogadjala (dugo sam razmisljao koju rec da upotrebim) njena apsolutna relaksiranost kada je u pitanju nagost. Za tu devojku nije postojao stid zbog sopstvene, ali i tudje golotinje.

Naravno, tokom dugih godina koje su usledile, godina mukotrpnog sticanja iskustva sa zenama, razumeo sam da je izvesna doza egzibicionizma deo zenskog bica. Deo lepote, sarma i svakako deo tajne, zapravo magije privlacnosti. Gotovo da nema zene koja ne uziva da potpuno odsutnog izraza lica, naizgled nesvesna svoje obnazenosti, proseta ispred svog muskarca, toboz trazeci traku za kosu, fen ili cist peskir. Ispred svog coveka, ali i pored otvorenog prozora, ili cesce ispred zatvorenog prozora, ali pored podignutih roletni ili razgrnute zavese. Nema u tome niceg preteranog, nemoralnog i verujem da je vecina zena, cak, veci deo vremena – iskreno nesvesna te radnje. To je, pre bi se moglo reci, deo zenske biologije i u svojoj osnovi ima sasvim ljudsku dimenziju, izrazavajuci potrebu za dopadanjem.

Dakle, ta opustenost kada je bez icega na sebi,  stvarala je takav kontrast u kombinaciji sa njenom ozbiljnoscu, da sam jedno vreme bio potpuno zaslepljen. Moja opcinjenost, povecavala se svakim danom uz cinjenicu da sam time bio zapravo, sasvim razoruzan. Osecao sam se nemocno, slabo i znao sam da svaki dalji korak zavisi od nje. Moglo je da se desi da sedim odeven, a ona bude ispred mene potpuno gola, a da se ja osecam kako je, u stvari, obratno.

Baktao sam se neko vreme time i resio da se uhvatim u kostac sa sopstvenim manjkom samopouzdanja.

Solo

Upoznao sam nedavno jednu sjajnu mladu zenu. Njena zivotna situacija je, da kazem, za nase drustvo, ili za danasnje vreme simptomaticna (ili sto vole nasi politicari da korise: Signifikantna). Katolicka braca i komsije vole da vele: Znakovita.

Ima trideset i nesto, obrazovana, vise nego intiligentna, sarmantna, moderna, sexy, lepa, topla, trudi se da bude pozitivna… Neka losa ili recimo teska ili negativna iskustva iz proslosti nisu od nje napravila cinika. Naprotiv, pojacala su njenu urodjenu sposobnost da se stavi u kozu drugoga, da saoseca i pokusa da razume.

Ipak, ona je solo.

Onda mi je sinulo.

Svi ti Don Žuan(ov)i

Morate da volite zene. Ukoliko vam je, iz bilo kog drugog razloga stalo da budete sa sto vecim brojem zena, vi onda ne volite zene, nego ste rob sopstvene tastine.

Svako od nas poznaje beram jednog lokalnog Don Juana. Bilo da je doticni junak u kraju, miljenik zena u firmi, pojava u kaficu na uglu, uvek cete da primetite njegov ponos. Nesto u drzanju. On misli da ga to odvaja od ostalih. Najcesce je to zgodan cova. Jedan deo njegove „slave“ posledica je samoreklame. Bilo da je rec o realnim cinjenicama ili laganom preterivanju. Kod kuce ga najcesce ceka zena. Nju mozete da prepoznate tako sto je mahom neraspolozena, ali to je neka druga prica.

Morate dobro da izgledate. Pri tom mislim da je bolje da niste previse lepi, ili ne daj boze sasvim ruzni. U oba slucaja, nije da nemate sanse, ali cete morati vise da se trudite.

Bred Pit ili Dzoni Dep? Svejedno, ona ce misliti da ste too much. Jedna moja poznanica je prevarila svog (pre)zgodnog momka sa prijateljem. Ocekivala je njegovu izdaju. Nije mogla da ne primeti kako ga mnoge zene prosto gutaju ocima. Nije pomagalo to sto je on bio tih i povucen lik koji je voli. U tom iscekivanju da je izda on, izdala je ona njega.

S druge strane, tesko je naci zenu koja vam nece reci kako nije bitno da (li) je muskarac lep. „Lepota je za zene“. Ipak, ako dobro izgledate, mnoga vrata vam se lakse otvaraju, a do mnogih necete ni dospeti ukoliko ne zadovoljavate taj osnovni, ili recimo prvi kriterijum (po vremenskoj skali ili, ako bas hocete po redosledu, a ne po vaznosti).

Svi ostali, manje lepi ili cak ruzni muskarci, moraju da se po necemu istaknu i(ili) da budu izuzetni u tome. U suprotnom, zauvek ce ostati uskraceni za mnoge lepe trenutke. Budite sigurni, ma koliko vam to neka zena poricala. Sve one brojne zene koje su sa manje privlacnim, ili neprivlacnim muskarcima u dugim vezama i brakovima, dokaz su za to. Brak je brak. Isto tako i one malobrojne koje su sa njima u neobaveznim vezama. Ko zna koji kec je tu zaigrao?

Ipak, ako ste dospeli dotle da vas neka zena stvarno voli, mozete biti Kvazimodo, ili najodvratniji stvor, to nece biti bitno… ali i to je neka druga prica.

Lalena

Natalija i ja smo bili drugovi od detinjstva. U tinejdzerskim godinama smo se toliko intezivno druzili da je svima bilo ocito da je to vise od drugarstva. Vise i od prijateljstva. Bili smo kao brat i sestra.

Natalija nije podnosila laz.  Ta osobina joj se bezbroj puta „lupala o glavu“. Bili smo mladi, bila je luckasta i sve u svemu – stajalo joj je. Kao zgodna odevna kombinacija, kao neki smesni sesir koji se usudjuju da stave na glavu samo veoma mlade devojke. I veoma posebne.

Tako je Bosko odmah saznao da ce postati otac.

– „Ova tvoja je skroz luda.“ – rekao mi je, jos uvek osamucen.

– „Ona je sada tvoja, druskane.“ – odgovorio sam.

Bosko je otisao svojim putem, a Natalija je ostala. Kod svojih roditelja, naravno.

Postajali smo sve stariji, priblizavali smo se zrelosti. Ulozi su postajali veci. Dugovi sa jacim mehanizmima obezbedjenja. Igra je bivala sve ozbiljnija. Uhvatio sam sebe kako izbegavam Nataliju. Nije mi uvek prijalo njeno „Sto na umu – to na drumu“. Mislim da njoj nije toliko smetalo sto je izbegavam. Dozlogrdili su joj moji izgovori.

Natalija je nastavila da hodi, brodi, probija se kroz zivot ne odustajuci od svog nacela istinoljubivosti. Po malo odvojena od sveta, jos uvek zivi sa detetom na racun svojih starih. Bavi se jogom, makrobiotikom, crta na staklu i volontira u jednom azilu za napustene macice i kucice.

Mozgao sam kako takvi ljudi, u stvari i ne zive zivotom odrasle jedinke. Istinski i jedini ozbiljan Natalijin korak bio je da zadrzi dete.

Moralna gromada od coveka koji ne laze… pardon NIKADA ne laze, zapravo i nije u stanju da zivi zivot po svim arsinima, postujuci sve izazove. To je kao neka vrsta monastva. Mozda su takvi ljudi na neki svoj nacin, pravi sveci, ali onoliko koliko su izabrani, toliko su manje ljudi.

Bosko je jednom pokusao da joj se vrati. Da IM se vrati. Zavrsio je faks i predlozio je Nataliji da pokusaju ponovo. Odbila ga je sa istim onim izrazom gadjenja na licu.

Na kraju krajeva, ako neko vec postujete moralni imperativ „ne lazi“, sta je sa prastanjem?

O neslušanju ili ko tu koga „seen-uje“

Niko više ne sluša, niti ga zanima. Dao bi se napraviti mali serijal od mojih postova na ovu temu. Zgodan, onako lep, portabl serijalčić, za na policu ili poput heklanog miljea preko TV- a. Smotaš i baciš.

„Smotaš i duvaš.“ – rekao bi neko. Moja poslednja duvka zbila se poodavno. Valjala bi nekakva smejalica, ali čujem da nema više toga.

Mnogo toga nema više. Vremena se menjaju, ljudi se menjaju. Neki od njih odlaze. Dolaze novi i donose čak i novi sleng. Svidela mi se kovanica „sinovati“. Potiče sa društvenih mreža, kada vam, posle poslate poruke, sa ekrana vašeg najnovijeg gedžeta bljeska „seen“. Viđeno, dakle, kao, sagovornik je video šta ste mu napisali. Međutim, ponekad sa druge strane odgovor izostane. Onda to „seen“ počinje da bode oči, a nešto kasnije i sujetu i sve… Onda „sinovati“ (ili „seen-ovati“, ne znam koje je ružnije) znači da vas neko kulira najstrašnije. Vidi o čemu vi to, ali ga zabole da vam odgovori ili odreaguje na bilo kakav način. „Sinuješ me“ pročitao sam skoro i časna reč, učinilo mi se na prvi pogled da piše „siluješ me“.