Ljubav, Vera, Nada

Ljubav se zvala Agape. Bila je, naslućujete, Grkinja. Začudo, prirodna plavuša. U stvari, kosa joj je bila svetlo – smeđa, ali za grčke uslove to je kao da vam u goste dodje neka Šveđanka. Njen ćale je govorio naš jezik perfektno. Bez naglaska. Godinama je poslovao sa firmama iz ex Yu i znate već.

Vera je bila naša, ali ja sam je zvao po grčki: Pisti. Pisti je pizdela zbog toga, a Agape se smejala. Šalila se i na svoj račun. „Kod vaz, ja bi ce zvala Ljubana“. Onda bi smo se smejali Pisti i ja.

Nada je na grckom Elpida. Rimuje se sa Etida…

Znam da sve sto cu ti reci, ti vec znas

Nemam iluziju da cu otkriti toplu vodu ili rupu na saksiji, ali ponekad pomogne kada neko drugi glasno kaze ono sto vec znamo.

Svako ko se prepusta emocijama, rizikuje da „lose prodje“. I to je opste mesto.

Iskrenost i otvorenost? Hm… retke osobine. To su vrline, ali i zgodan zaklon, odnosno idealna tehnika ubacivanja samog sebe u opasnu zamku iz koje je veoma tesko izvuci se. Nesto poput vatre: Ukoliko je pravilno koristis – greje, ali ako se previse priblizis – pece.

Ljudi, koliko god se kleli u suprotno, naprosto nisu veliki ljubitelji otvorenosti, a narocito ne iskrenosti. Kao sto se boje da sami budu iskreni i otvoreni, isto toliko im (u najmanju ruku) ne prija da okolina bude odvec otvorena i iskrena prema njima. Istina o nama samima ume da zaboli, ili makar da bude neprijatna. Otvorenost namece obavezu da se uzvrati istom merom (Zamislio sam kako bi to bilo da resimo da jedan dan posvetimo iskrenosti i otvorenosti i da se tako postavimo jedni prema drugima: na poslu, sa prijateljima, u kuci i sa porodicom? Mislim da bi se taj dan zavrsio katastrofom. Ili bi u najmanju ruku svi bili dobrano neraspolozeniji na kraju tog dana, nego sto su bili na njegovom pocetku. To je sigurno.).

S druge strane, biti uvek iskren i otvoren je i znak odbijanja da se preuzme odgovornost (ili obaveza) za drugog. Ili za bliznjeg. Ili, cak, za samog sebe. Naravno da je najlakse resiti se tereta i postaviti se u fazonu „sto na umu – to na drumu“…. i nema onda o cemu da se misli. „Hocu mirno da spavam, necu da lazem“ – isto tako neko moze da procita kao: „Bas me briga za tebe, stalo mi je samo do sebe“. Paradoksalno, ali jedna zamisljena karakterna vrlina, ili cak moralni uzor tipa „ne lazi“ (Budi iskren i otvoren), tako se u odnosu sa drugima izvrce u svoju suprotnost!

Shvatio sam da ipak postoje situacije u kojima nije moguce racunati na ljude koji nas okruzuju. Minimalan jaz izmedju nas i nekoga ko nam je blizak, a koji je nacesce preostao posle  izvrsnih godina druzenja, umesto da se potpuno zatvori – preti da postane veci. Istina, tako verujem, u daleko vecoj meri nego sto se predpostavlja, udaljava neke ljude iz nasih zivota. Zivota u kojima su mogli da budu dobrodosli.

Seks na sajmu knjiga

Odmah iza štanda stajao je prolaz u tesan magacinski prostor. Jasmina je svaki put kada nešto iznosi morala da prolazi sa strane, bočno. Prvo jednim ramenom. Komoda pored zida terala je da se uz put, malo istegne. Pri tome bi isturila grudi, malčice uvukla stomak. Zadnjica već podignuta zato što je hodala na štiklama, tada bi se još više istakla. Za jedan tren, svaki bogovetni put, Jasmina bi zauzela tu pin-up pozu. Njena duga i gusta, crna kosa padala je preko ramena u svojim talasima.

U novinama je pisalo kako je tih dana bio tražen Bela Hamvaš.

Bolje da pišem o seksu

Pomislim da svojim površnim lupetanjem samo doprinosim sveopštoj poplavi gluposti. Od politike do fejsbuka, od kuće do škole, od njive do tpeze – glupost se neguje.

Odavno niko ne spominje prosečnost, mediokritete, nego se brutalno servira čist, nepatvoreni trash, đubre, dakle, (da kažem po naški), tako da svet već počinje opasno da liči na svet iz onog filma kada prostitutku i onog lika zamrzu, pa se propude u budućnosti gde vladaju budale, a oni onda ispadnu genijalci. Na kraju dobiju i decu, takođe genijalce, te priča ima srećan kraj. Avaj, film je američki pa je i happy end tu nekako po defaultu.

Lako je bilo nekad. Pišeš dnevnik i nikom ništa. Osim ukoliko ga mama ili supruga ili neka druga važna žena ne otkriju.

Pismo prijateljici

Draga moja i mila prijateljice,

Vasa odanost svih ovih godina cini me nemocnim u svim mojim nastojanjima da vam se makar jednim malenim delom oduzim za sve one trenutke iskrenosti koje ste mi pruzili.

U svojoj malenkosti, obuzet svojim sebicnim jurcanjem za zadovoljstvima, plah i uvek u zurbi, nisam smogao snage da Vam na pravi nacin odgovorim.

Vi ste, sa svoje strane, u svoj velicini svoje neizmerne dobrote i blagosti, prominirajuceg duha i primerne vrline, moralne i licne hrabrosti koja uliva strahopostovanje, vazda uspravno stajali, kao stena i bili svagda oslonac, ili svetionik sred opasnih hridi koje zapljuskuju talasi necovestva, stub ljudskosti i topline, na koji sam uvek mogao da racunam.

Zivot nas pre(vazi)lazi

„Život piše romane“ je fatalistička „misao“. Pišu ljudi.

Jedna te ista žena, sa jednim je sasvim racionalna. „Pita on mene da li može da me nazove ponekad. Zamisli koje djubre!“ Onda je, za koji dan, vidim sa drugim. Bojim se da ovaj ništa ne pita. Sa prvim je namrštena, a sa drugim se smeška. Smekša.

Jedan muškarac sa dve žene. Sa jednom je „papučić“ a sa drugom nekako otresit. Skoro da sam pomešao koja mu je „izabranica“ a koja mu je „devojka“. Ipak, skontam da je supruga ona iz prvog pasusa.

Ne pitajte me za kontekst i kako sam to skapirao ove priče.