Grandpa Trifun underground

– „Eno, Mica, javljaju na rog!“ – povikao je deda Triva – „Beograd javlja…“
– „Šta javljaju deda?“

U jesen 1945. (ili „posle oslobođenja“ kako je govorio deda Trifun, stari kovač iz Banata, potomak hrabrih koji su se spakovali sa Šakabentom i „još kadgod“ došli u Austriju), retko ko je, u selu, imao uvedenu struju u domaćinstvo, a kamoli radio. Vesti su saopštavane preko zvučnika, koji su bili okačeni na novopostavljene bandere… na svakom ćošku.

– „Ne znam, ne čujem… idi ti da čuješ.“
– „Javljaju kakvo će vreme biti sutra…“
– „Ih, kad su s’ Bogom razgovarali?“
– „To su meteorolozi, deda… iz Beograda.“
– „Moš’ misliti, Beograd…“ – deda Triva je, ustvari više izgovarao „Bograd“ sa „nepostojanim „e““…
– „…“
– „Pešta… to je grad…“

Unuka Mica je ućutala. Znala je napamet dedinu priču. Mobilisan 1914. godine, deda je prvo bio u Galiciji, a potom su ga poslali na srpski front. Tu je, još u vozu, samom sebi povredio ruku da ne bi išao u vojnu protiv braće (kao u „Apoteozi“ života mi – prim. GkGnV). Lečio se u Pešti. Kada je bio blizu izlečenja trebalo da se vrati u svoju jedinicu. Utehu je potražio u zagrljajima lakih devojaka po kojima je Pešta bila poznata i koje su je rado (i uz diskont, ako je verovati simpatičnom starini) pružale visokom, koštatom, mladom Srbinu, sa plavim očima i debelim brkovima. Uz utehu, deda je, (ne)planirano, pazario i neko tajanstveno oboljenje, zbog koga je morao da ostane u Pešti na daljem lečenju i tako u krug.

– „Ideš ulicom… vidiš čoveka preko, kad odjedared, njega nema…“
– „Kako to deda?“ – oživljavala je unuka svakodnevni ritual.
– „Tako, lepo. Nest’o… ot’šo pod zemlju. Ide voz, znaš, ispod zemlje. Taki je grad ta Pešta.“

Deda Triva je, osim „ratnih“ doživljaja, mudro, tih dana, znao da pripoveda kako mu je pod Franjom Josifom, kao zanatliji (Rekao bi čovek po današnjoj terminologiji da je deda bio preduzetnik, ili da je imao SZR) „pos’o dobro iš’o“, pod kraljem nešto teže, a da je Tito najviše „dao sirotinji“.

Pitanja

U 10:04 h, kada su se čuli, pa do 11:40 h kada je video da je online na FB nije mogao da zna gde je bila. Zvao je oko 12:00 – nije mu se javila.

Bio je siguran da bi joj bilo neprijatno da je naišao u tom momentu (i njemu bi da je obratno, takođe bilo neprijatno, što samo govori o tome da „situacija“ u kojoj se našla naprosto nije svakodnevna… u najmanju ruku i najblažim rečima rečeno).

Nešto kasnije ga je čekao poklon. Skupoceni parfem (Valjda je zbog nečega pekla savest, pa je to kompenzovala naručivanjem mirisa, mislio je – inače otkud takva iznenadna kupovina, naročito imajući u vidu da je kod kuće imao dva praktično neotvorena mirisa).

Bili su mu potrebni odgovori.

Ne, ne…

Proleće, šest meseci je brzo prošlo i iz zimske garderobe, prelazimo na letnje računanje vremena. Ništa posebno se nije dogodilo, osim što smo za toliko bliže grobu.

Ne, ne, neee… gluposti. Neko je upravo počeo odbrojavanje do zrelosti, do prvog ljubljenja, do porođaja, do rođendana, do venčanja, do prvih šljiva…

Za tačno toliko vremena, čitave generacije dobiće bubuljice i otvoriće im se vrata života, neko će baš tada na zasluženi godišnji odmor i ko zna, možda je neko od nas/vas upravo za toliko bliži baš onome što najviše želi, čeka, žudi, raduje se.

Svi smo stariji, ali smo i bliži. Nečemu… i nemojte sada da mi trabunjate.

„Skoro sam isti kao ranije. Sex, drugs and rock and roll, ali bez drugs“

To je izjavio drugar na nedavnoj godisnjici mature. Potom je nastavio:

– „Kada sam bio mlad zamisljao sam kako koja izgleda u krevetu. Mislim pre svega na one zene koje ugledam negde u prolazu. Tada i nikada vise. Na ulici, u cekaonici, bilo gde. Nisam mogao da odolim.

Naravno, daleko sam od onog mladog sebe, koji je mastao o bas svakoj zeni koju sretne. Danas se to svelo na jedan, da tako kazem, ogranicen broj. Tu i tamo u stanju sam da osetim neku vrstu energije. Vajb, vrstu zenstvenosti, nesto kao sexipil, feromone ili slicno. Svi ljudi, zene i muskarci podjednako, imaju to nesto. U manjoj ili vecoj meri.“

Mislim da je precutao da zivi i bez rock and roll-a. Za sex ne znam. Nikad se ne zna. Po spoljasnjosti je tesko zakljuciti.

Posle sam mozgao: Da li delimično prihvatanje sebe, odista dozvoljava da se ostatak gurne pod tepih?

OK dečko

„O.K. dečko, pasivan, dvadesetdve godine, student, traži muškarca do trideset godina, situiranog.“

„Plavuša, nepušač, pravila bi društvo na odmoru galantnom džentlmenu.“

„Stariji muškarac (68), situiran, uredan, traži mladića (do 25) radi ozbiljne veze. Šifra: Dosta razočarenja“

„Ozbiljna, situirana, obrazovana, traži ženu širokih vidika, radi povremenih druženja. Šifra: Prezauzeta“

„Mladić (19), oralno bi obrađivao starijeg muškarca, uz nadoknadu.“

„Mladić (36), uredan, obdaren, kulturan, nepušač, pravio bi društvo paru prilikom smelih izleta. Šifra: Zajedno smo jači“

Ništa nije kao što izgleda

…ili barem nije totalno. Ili skoro ništa.

Evo, na primer, današnji klinci, da ne kažem mladež, omladina. Kao, ne čitaju, tupi su, prazni, materijalisti, oportunisti, površni, nepametni. Zapravo je obratno (osim čitanja). Kontaju (naravno da kontaju – pa ovo je njihov svet delimično, a sutrašnjica skroz pripada upravo njima) šta se traži i koliko je dovoljno. Emocije drže unutra. Niko nije kriv što ste vi dinosaurus i što ovo nije vaš svet. Vi ste ti koji ovde ne pripadate, a ne oni.

Uostalom, imali ste svoju šansu. Ima nečeg perverznog u žalu za mladosti. Što ste uradili uradili ste, sada je red na nekog drugog. Tako stoje stvari i onoga ko je ih je tako postavio (ili ono, zavisi u šta verujete i da li uopšte u nekoga ili nešto verujete) zabole za vaš stav o tome, ili vaša osećanja, ugao gledanja ili bilo šta vaše. Osim duše.

Duše ima i bez obzira da li je neko  pročitao sve knjige koje ste vi pročitali, ona je tu. Kao što je bila tu i pre nego što su napisane. Ne znam da li neko vodi računa o tome. I o duši… na koncu gde će vam duša, kada toliko kritikujete nove naraštaje? Pa i vi ste nekad bili novi naraštaj, a vidi u šta ste se pretvorili.