Ništa nije kao što izgleda

…ili barem nije totalno. Ili skoro ništa.

Evo, na primer, današnji klinci, da ne kažem mladež, omladina. Kao, ne čitaju, tupi su, prazni, materijalisti, oportunisti, površni, nepametni. Zapravo je obratno (osim čitanja). Kontaju (naravno da kontaju – pa ovo je njihov svet delimično, a sutrašnjica skroz pripada upravo njima) šta se traži i koliko je dovoljno. Emocije drže unutra. Niko nije kriv što ste vi dinosaurus i što ovo nije vaš svet. Vi ste ti koji ovde ne pripadate, a ne oni.

Uostalom, imali ste svoju šansu. Ima nečeg perverznog u žalu za mladosti. Što ste uradili uradili ste, sada je red na nekog drugog. Tako stoje stvari i onoga ko je ih je tako postavio (ili ono, zavisi u šta verujete i da li uopšte u nekoga ili nešto verujete) zabole za vaš stav o tome, ili vaša osećanja, ugao gledanja ili bilo šta vaše. Osim duše.

Duše ima i bez obzira da li je neko  pročitao sve knjige koje ste vi pročitali, ona je tu. Kao što je bila tu i pre nego što su napisane. Ne znam da li neko vodi računa o tome. I o duši… na koncu gde će vam duša, kada toliko kritikujete nove naraštaje? Pa i vi ste nekad bili novi naraštaj, a vidi u šta ste se pretvorili.