Grandpa Trifun underground

– „Eno, Mica, javljaju na rog!“ – povikao je deda Triva – „Beograd javlja…“
– „Šta javljaju deda?“

U jesen 1945. (ili „posle oslobođenja“ kako je govorio deda Trifun, stari kovač iz Banata, potomak hrabrih koji su se spakovali sa Šakabentom i „još kadgod“ došli u Austriju), retko ko je, u selu, imao uvedenu struju u domaćinstvo, a kamoli radio. Vesti su saopštavane preko zvučnika, koji su bili okačeni na novopostavljene bandere… na svakom ćošku.

– „Ne znam, ne čujem… idi ti da čuješ.“
– „Javljaju kakvo će vreme biti sutra…“
– „Ih, kad su s’ Bogom razgovarali?“
– „To su meteorolozi, deda… iz Beograda.“
– „Moš’ misliti, Beograd…“ – deda Triva je, ustvari više izgovarao „Bograd“ sa „nepostojanim „e““…
– „…“
– „Pešta… to je grad…“

Unuka Mica je ućutala. Znala je napamet dedinu priču. Mobilisan 1914. godine, deda je prvo bio u Galiciji, a potom su ga poslali na srpski front. Tu je, još u vozu, samom sebi povredio ruku da ne bi išao u vojnu protiv braće (kao u „Apoteozi“ života mi – prim. GkGnV). Lečio se u Pešti. Kada je bio blizu izlečenja trebalo da se vrati u svoju jedinicu. Utehu je potražio u zagrljajima lakih devojaka po kojima je Pešta bila poznata i koje su je rado (i uz diskont, ako je verovati simpatičnom starini) pružale visokom, koštatom, mladom Srbinu, sa plavim očima i debelim brkovima. Uz utehu, deda je, (ne)planirano, pazario i neko tajanstveno oboljenje, zbog koga je morao da ostane u Pešti na daljem lečenju i tako u krug.

– „Ideš ulicom… vidiš čoveka preko, kad odjedared, njega nema…“
– „Kako to deda?“ – oživljavala je unuka svakodnevni ritual.
– „Tako, lepo. Nest’o… ot’šo pod zemlju. Ide voz, znaš, ispod zemlje. Taki je grad ta Pešta.“

Deda Triva je, osim „ratnih“ doživljaja, mudro, tih dana, znao da pripoveda kako mu je pod Franjom Josifom, kao zanatliji (Rekao bi čovek po današnjoj terminologiji da je deda bio preduzetnik, ili da je imao SZR) „pos’o dobro iš’o“, pod kraljem nešto teže, a da je Tito najviše „dao sirotinji“.

22 thoughts on “Grandpa Trifun underground

  1. ..i ja sam se u Pesti prvi put vozila u Metrou. A bila i Hiltonu. I sa kumom zalutala. Ona zivi na drugom kraju sveta. Nedostaje mi. Pevale so zajedno . sad cu ti nadjem pesmu…Po Pesti, naravno…*iz Novog Sada krenule, ona zivela u Bate Brkica na Novom Naselju

    • Чуј, Војчех, мораш наћи Капорову причу која о томе говори, лудо је добра, али нигде је не налазим. То је у ствари била колумна у франкфуртским Вестима, али нема је код њих у архиви. Ако икада нађем/нађеш проследићу ти/проследи ми.

  2. E, ovim tekstom si mi prizvao sećanje na jednu starinu koga sam obožavao (a čija sam krv); najpre, ako dozvoliš (a znam da hoćeš), malo uvoda: Moj pradeda (koga ne pamtim) došao je iz Bele Crkve (kod Vršca) u Čačak. Dakle, u neku ti i ja smo „zemljaci“. Jedan od četvorice njegovih sinova (otac mog oca, dakle moj deda) koga pamtim i te kako dobro, takođe je imao to „nepostojano e“. Od njega sam prvi put u životu čuo da je čovek sa viškom kilograma „deb’o“. Od njega mi je ostala rečenica koju koristim u šali, a on je bio mrtav ozbiljan, sažaljivo zamišljen: „E znaš kako je to bilo pre rata…“ misleći na to da je bilo bolje nego u vreme u kome je izgovarao tu rečenicu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s