PriSećanje

Usred avgusta, na Hvaru, kamp „Jurijevac“, bio je krcat. Naš šator je stajao odmah pored staze koja je vodila, preko male raskrsnice sa dve klupe ispod visokog, starog bora, prema terenima za „rekreaciju“ sa jedne strane i sa druge ka „mokrom čvoru“.

Desno odatle, pored ulaza u parking stajala je kućica – kiosk u kojoj je sedeo onaj čova što naplaćuje mesta i vodi likove (samoprozvana „inspekcija“) da progone „padobrance“, koji krijući se u tuđim šatorima pokušavaju da produže svoje letovanje za još koji dan.

Ljiljana je imala dugu kosu. Tamno smeđu, gustu, pregustu, valovitu. Godinu dana starija od mene, ali kada imate šesnaest(i po) onda vam to izgleda mnogo. Ponekad u tim godinama, zaista i jeste.

Razjarena kornjača

Te godine u Zalivu su primećene kornjače decojedi u većem broju nego inače. Izdato je upozorenje lokalnim vlastima, kao i neophodna uputstva spasilačkoj službi, službi hitne medicinske pomoći i policiji. Turistički radnici morali su da postavljaju obaveštenja o tome na vidnim mestima. Brošure, pamfleti i plakati nalazili su se svuda. Uveden je besplatan telefonski broj za obaveštenja. Radio i televizija svakodnevno su emitovali vesti posvećene toj temi, a razgovori sa stručnjacima koji su iznosili svoja dotadašnja iskustva i davali upuststva kako se treba ponašati probijali su sve limite gledanosti. Javna kupališta morala su biti propisno obeležena, sa upozorenjima postavljenim kako na ulazu u ista, tako i na samom ulazu u vodu, na plaži. Isto tako, uz bove, postavljene su i zaštitne mreže (Istina, više iz psiholoških razloga, nego radi stvarne zaštite).

Prateći, sa zanimanjem, razvoj događaja, obavestio sam se i o sledećem: Kornjača decojed (lat. – Chelonia mydas leviter mando pueri, skr. – Chelomymapueri) inače je sasvim mala i naizgled bezazlena životinja. Živi uglavnom usamljeničkim životom, a jata formira u sezoni mrešćenja, najčešće u vodama daleko od obale. Iz za sada nerazjašnjenih okolnosti, jednom u deset do dvanaest godina, ove pojedinačno posmatrano, veoma simpatične životinje ne veće od palca na nozi, formiraju velika jata od po nekoliko desetina, ili čak stotina jedinki i migriraju ka toplim vodama Zaliva. Pri tome, približavaju se obali u časovima kada sunčeva svetlost slabi, najpre u jutarnjim satima ili u sumrak – i napadaju. Manji plen, uglavnom ribe, sipe i krabe. Ne tako retko, međutim, strada i po neka kopnena životinja. Neoprezni sisar poput psa ili mačke, a zabeleženi su i slučajevi nasrtaja na decu kupače odakle im i naziv. Odomaćeni izraz među lokalnim stanovništvom je „Razjarena kornjača“.

Sedeći u jednom lokalnom bifeu u razgovoru sa meštanima čuo sam zanimljivu priču o poreklu naziva „Razjarena kornjača“. Negde krajem devetnaestog veka (Koliko sam mogao da zaključim po priči simpatičnog starine, koji je uzeo primat od ostalih i samo povremeno prekidan nerazumljivim i srditim opaskama jedne postarije žene debelih obrva, koju nisam uspeo da razumem, jer je govorila lokalnim narečjem, ozbiljnim glasom, nepokolebljivo iznosio detalje zanimljive povesti naziva tog čudnog bića, nesvakidašnjih navika), u jednoj od najvećih najezdi, stradala je pastorka ondašnjeg gradonačelnika šarmantnog seoceta u dnu Zaliva. Kupala se sa braćom i sestrama, pazila ih je dadilja, kada su iznenada i uz veliko penušanje vode, bili napadnuti. Dadilja je uz pomoć mladića koji se tu našao, a za kog se kasnije sumnjalo da je njen ljubavnik, inače sin ribara iz susednog sela, uspela da izvuče svu decu bez ozbiljnijih posledica, osim par ogebotina i nekoliko zabeleženih sitnih ugriza po nožicama. Jedino je pastorka, uspaničena, počela umesto ka obali da beži ka pučini gde su joj ove strašne, sitne, ali zle nemani, kako izgleda, došle glave. Budući da pastorka nije bila neki naročito dobar plivač, moguće je i da se u panici udavila u uzburkanoj i zapenušanoj vodi Zaliva, a da su joj kornjače svojim agresivnim ponašanjem samo pomogle u tome. Kako bilo da bilo, od tada su ove male, ali brojne živuljke dobile taj, zloglasni naziv, koj ih, eto, prati do dana današnjega.

Ravnoteža

Sećam se kako smo darling i ja dočekali 2003. U podstanarskom stanu, sami sa osmomesečnom bebom.
Tih dana sam imao ekstremnu frku na poslu. Rad bez radnog vremena. Jedva sam se isčupao uveče i otrčao da kupim jelku. Plastičnu u poslednjoj kinezari koja je još radila. Na ulicama je uveliko počinjala ona užurbanost. Mogle su se videti prve cice u minićima i visokim potpeticama kako žurno ulaze u taksije.

Kakav doček, takva i godina. Zaista mi se te godine desila gomila sranja. Sada kontam da sam bio žrtva mobinga, ali to je na neki način uticalo da budući događaji krenu u dobrom pravcu za mene. Kasnije sam promenio posao i shvatio da nije caka u tome da se nađeš tamo gde su stvari tako organizovane da nema iživljavanja, nego je u tome da se postaviš tako da u tu situaciju uopšte i ne dođeš. Ali to je neka druga priča.

Ja sam tada želeo samo da se ušuškam pored bebe i žene. Da uđemo u pećinu, da se sklonimo od vetra i da tu ostanemo. Zauvek, pripijeni jedno uz drugo. Takvo osećanje sasvim je otupilo oštricu moje volje u svakodnevnoj borbi za opstanak. Od tada je prošlo više godina i sada vidim o kakvoj vrsti zamke je reč. Sve je, naime, u ravnoteži.

Danas mozgam kako malo vremena provodim sa klincem. Vreme leti i on je već postao tinejdžer. Sve manje će želeti moje društvo.

Onda vidim gomilu mladih koji imaju emotivne probleme. Svet se promenio od onih dana kada smo se darling i ja smuvali i šetali se do besvesti, po zimi, skupljajući poslednji sitniš za jedan lisnati trougao sa sirom. Na prvu loptu ono „nema pravog“, ili „ni od korova prave“ deluje smešno. Međutim, kada pomislim kakva ih iskušenja tek čekaju, vidim da to traganje možda ima smisla.

Ravan asfalt

Ravan asfalt, mokar od kiše, izgleda kao ogledalo. Visoke zgrade ogledaju se u njemu. Prolazim kroz pasaž i izbijam na bučni bulevar. Ulaz u jednu od poslovnih zgrada sav je od zatamnjenog stakla. I u njemu je moguće posmatrati sopstveni odraz. I odraz sveta.

Nalet vetra umalo da mi izbije kišobran iz ruke.

Koncept beskonačnog ogledala zadire u suštinu sveta koji se u njemu ogleda. Nasuprot tome, beskonačno posmatranje sebe samog ne vodi nikud.