O biljkama i koječemu drugom

Gledao sam skoro na jednom od kablovskih, naučnih kanala emisiju o najnovijim saznanjima o biljkama. Ispada da su one mnogo više od onoga što smo do sada mislili da znamo: Imaju moć da komuniciraju (hemijski), imaju ćelije slične neuronima u mozgu životinja, mogu da osećaju, poseduju neku vrstu pamćenja. Domaći zadatak za vegeterijance.

Sve je, odista, podložno promenama. Pa čak i moja odluka da blog koristim isključivo kao beg od stvarnosti. Stvarnost je više od onog drugog, od ne-stvarnosti. Kao što je čestica istovremeno i talas (u fizici, preciznije u kvantnoj mehanici; ionako savremena astrofizika sve više liči na neki isuviše složen model univerzuma iz Indije od pre nekoliko soma godina). Sve je moguće. Ili se, pak, samo tako čini?

Postoje i postojali su ti momenti u istoriji kada se stari sistem urušava(o). Nestajala bi pravila koja su dugo, dugo bila na snazi. Tada bi se činilo, kao i danas uostalom, da je moguće i ono što nije moguće. Vešti i bezobzirni se snađu nekako u svemu tome i oforme elitu za novi poredak. Kako je taj, da tako kažem elitistički gen, izgleda nasledan (kao i mnogo toga) i kako izgleda – veoma žilav, imam osećaj da od vajkada jedni te isti likovi zauzimaju mesta u VIP ložama. Razume se, isto tako, ostatak raje iz partera, takođe, pripada grupi srodnika, s onu stranu privilegija.

Kako je onda moguće da čestica bude istovremeno i talas, a da se retko kada zalomi da neko iz raje odskoči iz partera do balkona? Šta su sociološke zakonitosti jače od fizičkih? Ili je tu reč o nečem drugom?

Vegeterijanci i ostali… pa mi jedemo jedni druge i od toga živimo od kada je život nastao. Biljke ne.