Još samo kada bi se usre…sredio

Prvo je pronašao devojku koja je, istina, bila zgodna, ali je volela „loše momke“. Kada bi njega pitali on bi umesto izraza „loš momak“ pre rekao „džiber“, ali u datom momentu nije bilo nikoga da postavlja bilo kakva pitanja.

Potom je naišla produhovljena. Produhovljena je toliko zastranila u svojim potragama da je postala narkoman. Dobro, reći ćete, pa nije kraj sveta. Kada bi mogao da vas čuje, sigurno bi se našalio: Da, nije kraj sveta, nego se pojavljuju neki novi svetovi. Međutim, on nije mogao da vas čuje.

Sledeća je, pogađate, bila prava. Da, ali prava štreberka, mislio je kada su izašli poslednji put. Ona u tom trenutku nije znala da je poslednji. Ipak, celu stvar je prihvatila kao još jednu lekciju koju je naučila.

Sve one su, zapravo, pronalazile njega. Nije morao mnogo da se trudi. Čak mu je vremenom zasmetala činjenica da u tolikoj meri privlači žene, da mu je postao problem naći neku koja bi mu se svidela. Uvek bi se on nekoj pre svideo. Pre nego ona njemu. Nikako nije nailazila neka koju bi on prvi primetio. I u onim situacijama u kojima bi pomislio kako je primetio neku devojku, ispostavilo bi se da je on njoj zapao za oko još ranije i onda je sve učinila, kako bi se njemu učinilo da se radi o recimo slučajnom susretu, ili tako nešto. Znate već…

Dešavalo se i ono, „kasno paljenje“. Kod njega dabome. Uzimao bi neku zdravo za gotovo, bivao bi bahat ponekad i tek kada bi mu okrenula leđa, shvatao bi da mu se dopada. Znao je on te igre. Nije nasedao na „vruće – hladno“ fazone, nego bi naprosto kada uistinu sve prođe, počeo da se uključuje.

Onda je ona prva (sećate se „džiberke“ sa početka) skapirala da je seljačina iz njene priče, deo još nekih priča u kojima radije ne bi učestvovala. Učinilo joj se da ima neke sopstvene nezavršene priče iz prošlosti.

Klonjara ili da li je otmenije reci PRKNO ili na francuskom PRKNEU*

Znate, boraveći u velikom svetu, nekako shvatite da vaš koordinatni sistem zahteva hitnu rekonstrukciju. Ukoliko smatrate da spadate u onu manjinu manjine kojoj ne treba rekonstrukcija i čiji se svetonazor poklapa, odnosno uklapa u svetski, a ipak do sada nekako niste otišli tamo, nego ste ostali ovde (pa ili ste tu gde ste i za gde ste – ne ste, ili kao ja povremeno bacite oko preko), onda vam svaki povratak nameće jednu te istu matricu mozganja.

Znate, lepo je ući u javnu klonjaru koja miriše, u kojoj uvek ima tople vode i klonja papira. Znam, znam, ovde mnogi kućni toaleti ne izgledaju tako, a da ne govorimo o tome koliko je kuća bez toaleta, da ne kažem sa klozetima iza kuće.

Znate, mnogi ljudi koji su imali više prilike od mene, da vide tog velikog sveta, slažu se u jednom: Naša, takoreći domaća i zajednička nam, kolektivna mana jeste – zatvorenost. Nije ni ovo ni ono što ste pomislili, nego baš to, zatvorenost. Za uticaje, za drugačije mišljenje, za drugačije ljude, za novo, za znanje, za šta god se uhvatite. Mi još uvek mislimo da smo u pravu ako vičemo. Kao nije argumentacija to što je važno, nego decibeli.

Znate ono o zaverama, belosvetskim mućkama. Sve smo ih provalili. Kod nas važi ona: Što manje zuba u glavi, to veći stručnjak za geopolitiku ili strategiju. Avaj, jedno isto pitanje redovno ostaje bez odgovora: Šta ćeš sa tim? Odnosno, ako si ih već provalio druškane, imaš saznanje o njihovim namerama, šta ćeš glede toga preduzeti? Ništa, naravno, nastavićeš da sereš u kafani ili češće ispred kafane ili nekog dragstora ili radnje na uglu. I ljutimo se, brate, na velike sile. Zašto? Zato što gledaju svoje interese. Gledaju, kao što je oduvek bilo, svoja posla. Sada, mi, umesto da takođe gledamo svoja posla, mi gledamo tuđa posla.

Znate, putevi su bolji. Ljudi su staloženiji. Bolje i lepše su obučeni. Mi smo, doduše, lepši. Naročito naša deca i mladi. Zato su oni negovaniji. Nama vremenom počnu da ispadaju zubi, nekako se pohabamo. Kod nas ima više „besnih“ automobila, ali se zato kod njih manje voze polovnjaci.

Znate ono o „kiselom grožđu“. Zato pre nego što počnete da škrgućete zubima, pogledajte sebe u ogledalu. U klonjari, ako imate tamo ogledalo. Mislim, ako imate klonjaru.

_______________________________________________________________________________
*PRKNEU je izmislila znamenita blogerka Margo koja je svoje uratke objavljivala na,  na žalost, blagopočivšem domenu „Mojblog.rs“ (prim. GkGnV)

SLO

I? Kako je bilo u Ljubljani? Umalo da ostanem. Da su mi ponudili neki posao, recimo, da negde traže baba – seru javio bih se. Avaj, baba – sere su zamenili roboti.

Šalu na stranu, Slovenija je i u vreme Jugoslavije imala pokošene pašnjake, ulice su bile čiste i sve je nekako ličilo više na Austriju ili Švajcarsku, nego na ostatak Jugoslavije. Ono što me je uistinu pogodilo, je smirenost, opuštenost i ljubaznost svih koje sam imao priliku da sretnem. Da ne pričam kako mi se učinilo da Janezi izgledaju kao da su upravo izašli iz „Rašicine“ ili „Murine“ prodavnice ili neke tako radnje, znate već. Nisam video niti jednog prosjaka, nema pohabanih ljudi, nema ljudi koji preturaju po kontejnerima. Nema mesta gde bi čovek zapalio cigaretu. Čak ni po kafićima. Zato automati za kafu, sokove i slatkiše i grickalice rade kao podmazani. Ne zaglavljuju, uredno vraćaju kusur, ne ponestaje čas kašičica, čas čaša. Ono staklo nije umazano da ti pripadne muka (pa onda ni ne pokušavaš nešto sebi da naručiš).

Za jedan kratak tren, vratio sam se u osamdesete. Tačnije u Novi Sad osamdesetih. Daleke 1984. (Svaka sličnost sa onom 1984. je slučajna), Novi Sad je u ondašnjem Zagrebačkom „Vjesniku“ proglašen za najčistiji grad u SFRJ. U to vreme, odakle god da bih se vraćao, gde god da sam u krajevima bivše domovine boravio, dolazeći u rodni NS – nisam se vraćao na lošije.

Nisam viđao momke ošišane do glave. Mislim, u Ljubljani. Takođe, „u kadar“ mi nije uletela neka cura što liči na starletu.

Sve je, nekako, na svom mestu. Nema „besnih“ automobila, ali nema ni „krševa“. Bašte su pune, ali nema velike galame. Uveče se izlazi, ali nema histerije. „Nema strasti“ – reći će neko. Mislim da su tamo stvari daleko od toga. Pređite granicu, ostavite predrasude iza sebe.

Na posletku, četiri dana u Ljubljani zapravo su predstavljali radnu posetu. Moj klinac je nastupao na „EMONA“ festivalu duvačkih instrumenata. Nismo stigli da vidimo koliko smo hteli. „Konzervatorij za glazbo in balet“ je ganc nova zgrada. Imaju preskupe „Stanvej“-e, odlične uslove za rad. Po celoj Ljubljani greju kao za vreme Tita, s tim što svaki radijator može da se podešava.

Jebi ga…