SLO

I? Kako je bilo u Ljubljani? Umalo da ostanem. Da su mi ponudili neki posao, recimo, da negde traže baba – seru javio bih se. Avaj, baba – sere su zamenili roboti.

Šalu na stranu, Slovenija je i u vreme Jugoslavije imala pokošene pašnjake, ulice su bile čiste i sve je nekako ličilo više na Austriju ili Švajcarsku, nego na ostatak Jugoslavije. Ono što me je uistinu pogodilo, je smirenost, opuštenost i ljubaznost svih koje sam imao priliku da sretnem. Da ne pričam kako mi se učinilo da Janezi izgledaju kao da su upravo izašli iz „Rašicine“ ili „Murine“ prodavnice ili neke tako radnje, znate već. Nisam video niti jednog prosjaka, nema pohabanih ljudi, nema ljudi koji preturaju po kontejnerima. Nema mesta gde bi čovek zapalio cigaretu. Čak ni po kafićima. Zato automati za kafu, sokove i slatkiše i grickalice rade kao podmazani. Ne zaglavljuju, uredno vraćaju kusur, ne ponestaje čas kašičica, čas čaša. Ono staklo nije umazano da ti pripadne muka (pa onda ni ne pokušavaš nešto sebi da naručiš).

Za jedan kratak tren, vratio sam se u osamdesete. Tačnije u Novi Sad osamdesetih. Daleke 1984. (Svaka sličnost sa onom 1984. je slučajna), Novi Sad je u ondašnjem Zagrebačkom „Vjesniku“ proglašen za najčistiji grad u SFRJ. U to vreme, odakle god da bih se vraćao, gde god da sam u krajevima bivše domovine boravio, dolazeći u rodni NS – nisam se vraćao na lošije.

Nisam viđao momke ošišane do glave. Mislim, u Ljubljani. Takođe, „u kadar“ mi nije uletela neka cura što liči na starletu.

Sve je, nekako, na svom mestu. Nema „besnih“ automobila, ali nema ni „krševa“. Bašte su pune, ali nema velike galame. Uveče se izlazi, ali nema histerije. „Nema strasti“ – reći će neko. Mislim da su tamo stvari daleko od toga. Pređite granicu, ostavite predrasude iza sebe.

Na posletku, četiri dana u Ljubljani zapravo su predstavljali radnu posetu. Moj klinac je nastupao na „EMONA“ festivalu duvačkih instrumenata. Nismo stigli da vidimo koliko smo hteli. „Konzervatorij za glazbo in balet“ je ganc nova zgrada. Imaju preskupe „Stanvej“-e, odlične uslove za rad. Po celoj Ljubljani greju kao za vreme Tita, s tim što svaki radijator može da se podešava.

Jebi ga…

19 thoughts on “SLO

  1. Нисам ни југо ни титоносталгичар… Поборник сам идеје да и Југословени (махом Срби, да се не лажемо) кад тад признају вољу свих оних који то никада нису ни желели да буду…
    Али, у овом посту постоји детаљ који ми је јако важан…
    Нови Сад…
    Пита ме прекјуче један познаник, зашто си студирао баш у Новом Саду…?
    Види, друже, кажем, имао сам ја рођаке и у НС и у БГ, боравио сам и у једном и у другом граду пре студија. И тих осамдесетих нису могли да се упореде. Београд са његовим ситним, уским и прљавим улицама, нервозним људима, надобудним скоројевићима који морају да се искажу како су важни и бољи и другачији у односу на оне који су дошли годину или две после њих… И Нови Сад, миран град широких и мирних булевара, љубазних и стрпљивих људи који ће вас одвести на адресу ако не умеју да вам објасне где је то…
    Београд није постао бољи… Али, Нови Сад, на жалост, не само да му је постао налик, него и лошији брат…
    Словенија…? Она је две границе даље… Све игре без граница за границу ближе, личе на ово код нас… Постоји само једна разлика: југоносталгичаре можеш наћи само у Србији, Босни и Македонији. И имају око 40 и нешто…

    • Ima kod Kundere („Nepodnošljiva lakoća postojanja“) jedan pasaž, kada glavni junak objašnjava kako pogled na Hitlerovu sliku kod njega izaziva toplinu, jer na podsvesnom nivou, uprkos kasnijim saznanjima o razmerama zla koje je taj lik doneo na svet, predstavlja asocijaciju na detinjstvo u okupiranoj Čehoslovačkoj kada su svuda visili njegovi portreti.

  2. Momak moje sestričine radio jedno vreme tamo. Svi, kaže, džogiraju. Čestitke zlatnom klaritetisti. Pa, dobro, ajde, može i roditeljima zlatnog klarinetiste (provukli ste se).

  3. bravo za M.alca, pozdravi za ćalca! 🙂
    (pominjali te ovih dana, uživala u čitanju, pa se setila da si (mi) ‘Noćni voz za Lisabon’ ti preporučio kroz tekstove na blogu…)

    • Hahahah, pa ne znam Tanja. Povremeno trpljenje te, kako kažeš, „opšte atmosfere“ valjda je deo žrtve koju treba podneti zarad dobrobiti potomaka. Tako ja to nekako vidim. Trudim se, inače, da ne podležem. Nema svrhe…

      • Ne mislim ja toliko na potomke (imam ih tri komada 🙂 ) već na sebe. Ako podlegnem, povućiću i njih, pa se trudim da se oduprem. A moram malo i sebe da volim ahaha. Drago mi je da si ok. Baš te dugo nije bilo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s