Još samo kada bi se usre…sredio

Prvo je pronašao devojku koja je, istina, bila zgodna, ali je volela „loše momke“. Kada bi njega pitali on bi umesto izraza „loš momak“ pre rekao „džiber“, ali u datom momentu nije bilo nikoga da postavlja bilo kakva pitanja.

Potom je naišla produhovljena. Produhovljena je toliko zastranila u svojim potragama da je postala narkoman. Dobro, reći ćete, pa nije kraj sveta. Kada bi mogao da vas čuje, sigurno bi se našalio: Da, nije kraj sveta, nego se pojavljuju neki novi svetovi. Međutim, on nije mogao da vas čuje.

Sledeća je, pogađate, bila prava. Da, ali prava štreberka, mislio je kada su izašli poslednji put. Ona u tom trenutku nije znala da je poslednji. Ipak, celu stvar je prihvatila kao još jednu lekciju koju je naučila.

Sve one su, zapravo, pronalazile njega. Nije morao mnogo da se trudi. Čak mu je vremenom zasmetala činjenica da u tolikoj meri privlači žene, da mu je postao problem naći neku koja bi mu se svidela. Uvek bi se on nekoj pre svideo. Pre nego ona njemu. Nikako nije nailazila neka koju bi on prvi primetio. I u onim situacijama u kojima bi pomislio kako je primetio neku devojku, ispostavilo bi se da je on njoj zapao za oko još ranije i onda je sve učinila, kako bi se njemu učinilo da se radi o recimo slučajnom susretu, ili tako nešto. Znate već…

Dešavalo se i ono, „kasno paljenje“. Kod njega dabome. Uzimao bi neku zdravo za gotovo, bivao bi bahat ponekad i tek kada bi mu okrenula leđa, shvatao bi da mu se dopada. Znao je on te igre. Nije nasedao na „vruće – hladno“ fazone, nego bi naprosto kada uistinu sve prođe, počeo da se uključuje.

Onda je ona prva (sećate se „džiberke“ sa početka) skapirala da je seljačina iz njene priče, deo još nekih priča u kojima radije ne bi učestvovala. Učinilo joj se da ima neke sopstvene nezavršene priče iz prošlosti.