PRSTEN

Magla je bila gusta. Činilo mu se da je neprozirna. Mogao je da vidi svega metar ili dva ispred sebe.

Skrenuo je u ulicu levo. Dobro je poznavao stari deo grada. Uzane i krivudave uličice, kuće koje liče jedna na drugu i monotoni redovi kaldrme mogli su da učine da prolaznik zaluta. Moglo je to po ovoj decembarskoj magli, u suton, gotovo svakom da se desi. Ne i njemu.

Na sledećem uglu, sigurnim korakom skrenuo je desno. Došao je do jednih vrata i uhvatio se za kvaku. Nisu bila zaključana i on je ušao. U mračnom hodniku je sa mukom napipao prekidač. Slabašno svetlo sijalice jedva da je uspevalo da osvetli prostor ispred njega. Zakoračio je malo napred i stao. Shvatio je da se nalazi u malenom predsoblju. Iza još jednih, do pola otvorenih vrata, dopirao je težak vonj duvanskog dima.

– „Uđi, čekam te!“ – doviknuo mu je promukao ženski glas.

Unutra je za stolom sedela starica. U ustima je žvakala skoro dogorelu cigaretu. Nervozno, brzim pokretom ruke, sklonila je jedan sedi pramen sa čela i rekla mu da sedne.

– „Prsten je kod tebe?“

– „Da.“

– „Nosiš ga sa sobom?“

– „Kažem da.“

– „Ne deluje više?“

– „Ne.“

Pružila mu je šaku sa dlanom okrenutim na gore. Bez reči. Kao da prosi i istovremeno zahteva. On izvadi iz džepa smotuljak od papira i ostavi ga na sto. Ona ga hitro uze i istrese njegov sadržaj.

Ispod žute svetlosti stone lampe, prsten je izgledao obično. Ličio bi sasvim na burmu da nije bilo, malog, pokretnog dela koji je imitirao uobičajeni dragi ili polu – dragi kamen kakav se inače nalazi na prstenju. Osnova je bila ukrašena, gotovo u potpunosti izbledelom gravurom. Poput brojčanika, ili oznaka na lenjiru sa podeocima. Barem se tako činilo se na prvi pogled. Običan posmatrač lako bi pomislio da se radi o bižuteriji, o šarenoj, jeftinoj imitaciji, kakve se mogu naći na vašarama ili pijačnim tezgama. Samo stručnjak je mogao da prepozna rad vrhunskog majstora – filigrana.

– „Radi se o dragocenosti, dragi moj“ – pokušaj stare žene da se ironično nasmeši, otkrio je niz požutelih zuba, sa nekoliko zlatnih zamena. Nastavila je:

– „Ti znaš o čemu je reč. Osim što se ovakav rad ne može nigde više pronaći, on sobom nosi još jedan, he, he, he, unutrašnji kvalitet. Zar ne?“

Izašao je na ulicu. Prvi put je nosio prsten. Na domalom prstu leve ruke. „Bitno je da je uz tebe, da ti dodiruje kožu. Možeš ga nositi i na lančiću oko vrata, ako hoćeš. Razumeš?“ Podesio je pokretni deo na prvi podeok kako mu je rekla. „Videćeš, sve će početi da primećuju. One kojima si zapao za oko od ranije, biće još više zagrejane…“ Nasmešio se nesvesno, pokušavajući da se seti kada je poslednji put neka žena bila „zagrejana“ za njega.

– „Nisi mi rekla sve.“

– „Dragi moj, niko nije u stanju da ti kaže sve. Život je isuviše komplikovan da bi bilo ko bio u stanju da unapred sagleda sve mogućnosti.“ – najedared ozbiljan ton u staričinom glasu učinio je da zazvuči gotovo kao mudrac. Ipak, nije se dao zavarati.

– „Znaš ti dobro na šta ja mislim.“

„Postavi ga na dva i primetićeš razliku. Na tri, niti jedna ti neće moći odoleti.“ Posmatrao je prsten. Bilo je ukupno šest podeoka.  

 

PSTEN

Diktafon

Pokušao je da opiše šta vidi. Da rečima dočara ono što se teško da i zamisliti. Skrenuo je potom iza ugla, zastao i isključio diktafon.

Mislio je na svog mladog prijatelja. Ovaj se sve češće žalio na svoju devojku. Očijukala je sa svima. U poslednje vreme nije se libila da to čini otvoreno, pred njim. „Nije moguće otvoritu mu nekakvu rupu u glavi i sasuti mu svo moje iskustvo, onako, odjednom. To verovatno ne bi bilo ni fer. Svako treba da prođe svojom stazom. I sam prolazak ima svoje draži i naoružati ga znanjem znatno starijeg čoveka, oduzelo bi mu to.“

Potom je nanovo uključio diktafon. Nije se usuđivao da ponovo pogleda na ono mesto.