Opširan post

Što bih se mučio kada gotovo niko ne ide do kraja?

Nema poente. Samo ideš. Kreneš dalje kao kada te drugarica iz detinjstva ostavi (tvoja prva ljubav i prva izdaja) sa starijim majmunom. Taj isti kasnije tuče svoju ženu i možeš samo da moliš boga da nije ona.

Kao uostalom i kasnije… u onim danima kada tražiš i moliš se da je prepoznaš. Ukoliko naletiš na nju.

Ja i dalje stojim tu

Veoma je radoznala. Interesuje je više osoba u isto vreme. Jedan momak je ne primećuje. Ima devojku. Ona se baca na oboje. Evo, lajkovala je fotku na njegovom profilu, potom i na profilu njegove devojke. Posle nekog vremena, oboma je počela da lajkuje. Eksperimentiše. Vodi se strastima, ili bar tako izgleda.

Oduvek su me fascinirale osobe koje nisu poput mene. Nisam nikada bio sklon osuđivanju ili tako nečemu.

Ja sam lik kome je stalo da voli i da ga neko voli. Čak ni u mladim danima u pokušajima da istražujem sopstvene granice i preko njih, nekako mi nije išlo. Mislim, nije mi se išlo predaleko. Dobro, ponekad mi se nije ni dalo da idem.

Da li oni mogu da vole posle toliko toga? Ili sam pojam nema to značenje? Ili nije na onom mestu na kojem ga ja tražim?

Ne znam da li treba da se kajem, da žalim za nekim, hajde da kažem, propuštenim prilikama. Kada iskreno hoću sebi da odgovorim, baš onako do daske zagledan u sopstvenu otvorenu utrobu, kažem da bih najverovatnije opet postupio na sličan način. U većini, tih, graničnih slučajeva. Ništa ne kažem za ove druge. Grešio sam, ali ko nije?