Muzika i matematika

Jezik bogova i/ili pesma bogova. Obe u nekom svom ishodištu, ali i u svom krajnjem dosegu predstavljaju ono osnovno, ontološko… obraćaju se onom suštinskom u nama. Razum tu, ne tako retko, pada i treba se samo prepustiti.

Ljubav…? Ne znam. Mislim da ljubavi nema bez razuma. Zaljubljenost, strast, ta vrsta opijenosti (mada bi neki tu, možda i sa pravom, svrstali sve vrste opijenosti)? Možda.

Inhibicije svake vrste moguće je, da tako kažem, veštački ukloniti ili barem oslabiti njihovo dejstvo do onog stepena, one tačke, kod svakoga na posebnom, za njega karakterističnom mestu, kada postaje moguće ono što inače nije.

Mator sam, zaključujem, jer sve češće zaplačem slušajući muziku. Kada niko ne gleda, to se valjda podrazumeva, imajući u vidu veličinu i obim moje glave i stomaka.

Isto tako, kapiram da je matematika, svojim alatima dokazala naizgled nedokazive stvari koje se tiču samog nastanka, postojanja i funkcionisanja Sveta (često godinama unapred, jer se naknadno eksperimentalnom metodom potvrdilo da je ono, često na prvi pogled bizarno, a otkriveno matematičkim metodama – zapravo tačno, naročito u astro-fizici ili kvantnoj mehanici).

Ljubav? Mislim da znam.

Zaljubljenost, strast, prepuštanje…? Jebiga.

Baza(ti)

Prvi put sam saznao da tako nešto postoji kada je Branko rekao: „On je njoj baza“. Mislio je na izvesnu Jelenu, koja se zabavljala sa Sašom i istovremeno spavala sa mnogim drugim momcima.

Sećam sam se da smo Branko i ja pričali na tu temu. Čudio sam se zašto je ona uopšte sa tim dečkom, kada ionako može da radi šta joj srce ište. Bili smo mladi i odista je svako imao taj, neki osećaj slobode, nesputanosti, mogućnosti da se krene bilo kojim putem. Znate, ono, kada su vam sva vrata otvorena. Zar nisu onda logična pitanja: Zar joj ne bi bilo lakše/bolje/komotnije/za savest čistije da bude solo? Šta će joj, koji moj, stalni frajer?

Mislio sam još i ovako: Kada neko već želi potpunu slobodu, onda je za njega stalna veza čist višak. nepotreban teret i na kraju krajeva – bespotrebno izlaganje tog nekog tobož stalnog partnera ruglu. Time se i sama, smatrao sam, ne pokazuje u baš lepom svetlu. Na stranu moralisanje i ostala sranja. Uvek sam bio pristalica stava da svako treba da živi po svom nahođenju, prirodi i sklonostima. Naravno, pod uslovom da niko zbog toga ne pati ili barem ne trpi previše onoga što inače ne bi trpeo.

Branko mi je, međutim, otkrio tu, za mene tada sasvim novu, istovremeno mračnu i otrežnjujuće – gorku kategoriju: „Baza“. Mozgao sam puno o tome šta znači biti nekome baza, ili obratno šta znači imati nekoga pored sebe i smatrati ga bazom (valjda se na TO gleda kao na pribežište, sklonište, rezervni položaj, sigurnu luku, polazno mesto odakle se kreće u nove poduhvate, nešto ili neko kome se uvek možeš vratiti…). Priznajem, teško mi je polazilo za rukom da zamislim kako nekoga posmatram tako, ali sam zato veoma, veoma lako, za tili čas, za treptaj oka, ili sa sekund pred spavanje i sanjanje košmarnih snova o izdaji, prevari, ostavljanju na cedilu, poniženju, povređenoj sujeti – mogao sebe, ne bez samosažaljenja, da stavim u cipele sirotog Saše… Čovek – baza.

Prazan list papira

Nacrtao je kućicu, drvo, sunce, mali oblak i dve ptice. U donjem, desnom uglu. Ona je odabrala isti deo lista, ali je nacrtala predivnu vinjetu sa čipkastim motivima, odnosno deo vinjete, koji je kao isečak, popunio ugao papira.

Navodno, neka američka ispitivanja (Američani, zatočnici statistike izračunali su sve… i procente i odnose i varijable i trendove) vele kako danas ima više anksiozne mladeži  po školama, nego što ih je bilo, recimo, pedesetih godina dvadesetog veka, lečeno u ustanovama.

Njih dvoje nikada nisu čitali Erika Berna, nisu čuli niti za transakcionu analizu, niti im psihoanaliza kao pojam nešto predstavlja. Ona zna da je Frojd bio nekakav psihijatar, koji je pisao knjige o onome što je radio, a on je o njemu saznao iz onog statusa na FB i to je to…

Igraju destruktivnu igru. Inate se jedno drugome, izazivaju ljubomoru i zavist jedno kod drugoga. Povremeno sevne udarac ispod pojasa ili kakvo kvarno iskorišćavanje slabih tačaka (koliko je neko od njih dvoje bio naivan i nehotice, tokom ranijeg perioda, otkrio neku svoju slabu tačku).

Od zajedništva, važnije im je sujeta. Moglo bi im biti lepo zajedno. Slični su po mnogo čemu. Kažu da su i ovako, na prvi pogled, bili lep par. Oboje čuvaju zajedničke fotografije. Svako u svom telefonu.

Skretanje

Skretanje levo kod Albukerkija, ili kod Katrge na putu Čačak – Kragujevac (prolazite i kroz Mrčajevce; inače se radi o putu Čačak – Kraljevo, gde na jednom neuglednom „ipsilon“ razdvajanju puteva treba da „ubodete“ kuda za Kragujevac, jer znaka nema), nije isto. Za prvo, potrebno je pročitati jednu knjigu, dok za drugo treba imati prosto, zdravu pamet – inače, eto vas usred njive, ukoliko prethodno ne zaglavite u jarku.

Predeo je lep. Kod Knića je čak uzbudljiva vožnja u „čas dole – čas gore“ fazonu (pa ako preterate osećate se kao na rolerkosteru). Da ne pričam o Gružanskom jezeru. Inače je Šumadija kao jedna ogromna, gigantska Fruška gora – pitoma, plodna, valovita i to je to. Da sada ne gušim opisima svoj ionako omaleni auditorijum, jer su obe prirodne divote bezbroj puta opevane, naslikane i sve ostalo.

O čemu je, dakle, reč? O ženama, razume se (za vas koji ste ovde novi).