Muzika i matematika

Jezik bogova i/ili pesma bogova. Obe u nekom svom ishodištu, ali i u svom krajnjem dosegu predstavljaju ono osnovno, ontološko… obraćaju se onom suštinskom u nama. Razum tu, ne tako retko, pada i treba se samo prepustiti.

Ljubav…? Ne znam. Mislim da ljubavi nema bez razuma. Zaljubljenost, strast, ta vrsta opijenosti (mada bi neki tu, možda i sa pravom, svrstali sve vrste opijenosti)? Možda.

Inhibicije svake vrste moguće je, da tako kažem, veštački ukloniti ili barem oslabiti njihovo dejstvo do onog stepena, one tačke, kod svakoga na posebnom, za njega karakterističnom mestu, kada postaje moguće ono što inače nije.

Mator sam, zaključujem, jer sve češće zaplačem slušajući muziku. Kada niko ne gleda, to se valjda podrazumeva, imajući u vidu veličinu i obim moje glave i stomaka.

Isto tako, kapiram da je matematika, svojim alatima dokazala naizgled nedokazive stvari koje se tiču samog nastanka, postojanja i funkcionisanja Sveta (često godinama unapred, jer se naknadno eksperimentalnom metodom potvrdilo da je ono, često na prvi pogled bizarno, a otkriveno matematičkim metodama – zapravo tačno, naročito u astro-fizici ili kvantnoj mehanici).

Ljubav? Mislim da znam.

Zaljubljenost, strast, prepuštanje…? Jebiga.