Sa cvetom u kosi

Bilo je nečeg starinskog u njenom poziranju. Nešto u držanju tela, poput naših baka, gotovo folklorno.

Opsedala ga je praznina. Telefon danima nije zvonio. Tu i tamo, nekoliko lajkova na društvenim mrežama izgledali su kao iznuđeni, ponekad kao milostinja. Na poslu mu se niko nije obraćao, osim zbog potreba posla. Posle posla dočekivala bi ga prazna gajba.

Nije bila lepa, ali to nešto u njenoj pojavi nije mu dalo mira. Univerzalno ženstveno, skoro arhetipski. Nije mogao da odvoji pogled od njenih fotografija. Na prvo gledanje bile su pretenciozne. Katkada sa blagom dozom kiča. Svaki put je ispod tog, prvog nivoa, na površinu izlazila ta neka žena – simbol. Energija kojom je zračila, odavala je utisak da ona poseduje tu neuhvatljivu draž, zajedničku za sve žene, nevidljivu, ali koja se dala osetiti.

Ponekad je mogao da čuje kako pucketa nameštaj. Pokušavao je da čita, ali bi mu posle nekoliko strana koncentracija sasvim popuštala i misli bi počele da mu vrludaju. Sedao bi, onda, za kompjuter. Interesovanje bi mu splaslo posle svega nekoliko minuta. Ustajao bi, palio cigaretu, šetao u krug. Bacio bi pogled kroz prozor. Dešavalo se da se zagleda nekud u daljinu i onda bi tako stajao neko vreme.

Shrink

– „Moji su se razveli dok sam još bio u majčinom stomaku. Period godine od marta do oktobra, provodio bih kod njenih roditelja na selu. Znači, boravio sam u gradu samo kada je grejna sezona, ha, ha, ha…“

– „Vaša majka je radila u gradu?“

– „Da, ali je dolazila svakog vikenda. Sećam se svakog njenog dolaska, petkom…“

– „Čega se još sećate iz tog perioda?“

– „Sećam se sna: mama ulazi u gradski autobus (uvek je u snu bio gradski), smeška se i maše mi. Potom se vrata zatvaraju. U stvarnosti bi ulazila u međugradski, ali tih rastanaka se ne sećam. Sećam se samo sna. Nikada nisam sanjao kako bus odlazi. San bi se uvek završio na tom mestu, vrata se zatvaraju, a ja ostajem očajan što odlazi. Ona se sve vreme smeška, potpuno nesvesna tog mog osećanja… taj osmeh, potpuno je neadekvatan trenutku, razumete? Prosto ne ide uz rastanak i to je samo pojačavalo užas.“

– „Da, situaciju iz stvarnog života ste potisnuli. Ona se odigrava u snu, donekle ublažena time što je reč o gradskom prevozu i što ne sanjate kako bus odlazi. Ipak, pokušava da se probje kroz osećanje, kako sami kažete neadekvatnosti smeška.“

– „Mislite da to ima presudan uticaj na moj strah od razdvajanja?“

-„Nismo još rekli o čemu je reč. Pričali ste mi kako ste prilikom i najkraćeg razdvajanja od majke strahovali da će joj se nešto užasno dogoditi. Znate, onako Frojdovski, pošto niste imali figuru oca, na kojeg bi ste svalili mogućnost da naudi majci, vi ste proširili, da tako kažem, to na svaku priliku kada ona nije u vašoj blizini…“

– „Edip u nedostatku očinske figure, ima kompleks od celog sveta? Ha ha, ha…“

– „Tu ste u pravu, to bi bila isuviše površna, gotovo neozbiljno pojednostavljena šema. Šta za vas u današnje vreme, u zrelim godinama, predstavlja veće iskušenje: biti ostavljen, dakle nešto kao trenutak u vremenu, jedan pojednačan događaj ili biti sam, dakle nešto kao posledica ostavljanja, ili recimo razdvajanja, ako uzmemo da može biti reč i o nečemu što je privremenog karaktera, ali nosi u sebi, po vama, opasnost da postane trajno stanje? Zapravo, zašto se bojite da razdvajanje može pruzrokovati trajan prekid odnosa?“

Sasobno

Čovek se zanese, pa u tim, nekim razgovorima sa samim sobom, počne da priča gluposti. Nema, naime, nikoga ko bi mu skrenuo pažnju. Da li to znači da bi sasvim pobrljavili, samo ako bi proveli dovoljno vremena u tim samosasobnim divanima?

Ljudi u izolaciji počnu da haluciniraju. Mozak se ludilom brani od ludila.

Zanima me u kakvoj je korelaciji haluciniranje ljudi u izolaciji, sa haluciniranjem, recimo, ljudi u masi (bilo da je reč o zadojenim sledbenicima nekog vođe, ili ideologije, gledačima rijalitija, ili tinejdžerima na drogama… na nekom rejvu ili festivalu)?

 

„Tesko je biti sam sa sobom“

Znate ono: „Tesko je biti sam sa sobom“. Onda se mnogi od nas sete kako vole da budu sami. Uzivaju da se ponekad odvoje , da se posvete sebi, da citaju, meditiraju, idu na pecanje (za mnoge su te dve stvari zapravo jedna te ista stvar), ili naprosto rade ono sto im prija.

Tajna se krije u jednoj prostoj stvari. U vremenu, odnosno u odgovoru na pitanje: Koliko dugo traje ta samoća?

Odgovorite sebi i videćete šta (i koliko) vam prija. Pola sata, jedno popodne, vikend, produženi vikend…

Kada samoća ustupa mesto usamljenosti?

B r z i n a

– „Au, a vidi ovu!“
– „Bolje malo ispusti telefon iz ruku.“
– „Znaš šta… ove klinke danas…“
– „Majmune… daj da vidim! Pa ova, evo ova… njenih tri života staju u tvoj. Pedofilu!“
– „Nije, nego mislim da je ovako bilo…“
– „…kada smo mi bili mladi, je l’ da?! Gde bi nam bio kraj?! Idiote perverzni! Moja baba je isto to pričala, kada sam ja bio mlad. Deda je mislio da svaka koja hoda u minuću daje za dž. Njima je ono, naše vreme, izgledalo kao seksualni Eldorado. Kapiraš?“
– „Njima je izgledalo, ali ovo danas JESTE to“
– „Kako znaš? Na osnovu slika sa društvenih mreža? Znaš šta mi je jedna drugarica rekla? Da je nama bilo dostupno, svakako bi probali.“
– „Ne seri, Dragana je mislila na drogu. Ovde je reč o nečem drugom. Muškost je u opadanju, dragi moj. Klinke su sve jače, a klinci, klinci… pa da li si ti to video?! Oni su kao paramecijumi naspram njih, čoveče! One će ih pojesti za doručak! Zavrću im jaja, a oni jadni, ne znaju gde udaraju!“
– „Idi… ti si, kao, znao gde udaraš?“
– „Tačno znam šta misliš. Samo tada nije bilo rijalitija, nije se propagirala bezočnost. Isticali su se pozitivni primeri, prijatelju moj, a vidi danas šta se dešava! Klinke kontaju da je u redu da koriste SVA sredstva, u svakoj prilici i bez obzira na cilj!“
– „… i ti si se naložio, zamišljajući sebe kao objekat za ostvarivanje ciljeva neke tinejdžerke? Maloletke… kao da te ne poznajem. Od svih školjki najviše volim srednjoškoljke, a?! Jao, jao… Pokrivaš se, kao, brigom za muškost današnjih momaka, kao frka ti je za budućnost čovečanstva, a balaviš nad fotkama polugolih devojaka kojima bi mogao da budeš ćale.“