Sa cvetom u kosi

Bilo je nečeg starinskog u njenom poziranju. Nešto u držanju tela, poput naših baka, gotovo folklorno.

Opsedala ga je praznina. Telefon danima nije zvonio. Tu i tamo, nekoliko lajkova na društvenim mrežama izgledali su kao iznuđeni, ponekad kao milostinja. Na poslu mu se niko nije obraćao, osim zbog potreba posla. Posle posla dočekivala bi ga prazna gajba.

Nije bila lepa, ali to nešto u njenoj pojavi nije mu dalo mira. Univerzalno ženstveno, skoro arhetipski. Nije mogao da odvoji pogled od njenih fotografija. Na prvo gledanje bile su pretenciozne. Katkada sa blagom dozom kiča. Svaki put je ispod tog, prvog nivoa, na površinu izlazila ta neka žena – simbol. Energija kojom je zračila, odavala je utisak da ona poseduje tu neuhvatljivu draž, zajedničku za sve žene, nevidljivu, ali koja se dala osetiti.

Ponekad je mogao da čuje kako pucketa nameštaj. Pokušavao je da čita, ali bi mu posle nekoliko strana koncentracija sasvim popuštala i misli bi počele da mu vrludaju. Sedao bi, onda, za kompjuter. Interesovanje bi mu splaslo posle svega nekoliko minuta. Ustajao bi, palio cigaretu, šetao u krug. Bacio bi pogled kroz prozor. Dešavalo se da se zagleda nekud u daljinu i onda bi tako stajao neko vreme.