Ko(ga)

Imate stav. Dičite se. To je u pubertetu.

Posle imate sumnje. Ipak, gajite u sebi nekakve predstave, želje i predubeđenja. Recimo, kada su ljubav i veze u pitanju, na nekom pragu zrelosti, mislite da ste se otarasili bajki, princeza i heroja. „Živeli su srećno do kraja života“ – već se smejete, jer ste, kao, uvideli da prava priča tu tek počinje. Čini vam se da ste bog zna šta skontali. To oko dečijeg plača, usranih pelena i polazaka u školu.

Nagomilate godina, izdaja, iskušenja… vidite da cela stvar ima faze. O tome vam niko nije pričao. O fazama. Ili jeste, ali sasvim uopšteno, pa vam se učinilo čak i poznato. „Znam na šta misli“ – i kada vam postane jasno koliko ste se prevarili (jer zapravo ne znate „na šta misli“) e onda vam ta fazna fora, to oko etapa… postane jasna. Dobro, možda baš i ne postane jasna, ali što ne reći – postali ste svesni da postoji.

Prođe još neko vreme nakon toga. Bajke su sada davna prošlost i ko mašta o tome kako će, jednoga dana, obnoviti gradivo (na primer u društvu unuka), da vam kažem (da malo proričem budućnost, šta, nisam spominjao fazu proricanja?!):

Ništa od toga. Klinci odavno imaju druge medije, bajke nisu in ili su moderne njihove sarkastične interpretacije. Uz to zapitajte se ko će da vam donosi unuke, sa kim ćete i čije unuke da imate i šta uopšte znači „imati“ nekoga?