VODI VODI PA STA AKO NE GODI

Puno ima ljudi koji su sami. Isuviše onih koji su usamljeni. Postoje i oni koji svoje najbliže uzimaju zdravo za gotovo, najbolje iz svoje okoline kao da će zauvek biti tu. Ima i umornih, „smorenih“, slomljenih, zbunjenih, koji nemaju kome da žure, pa bazaju po pijacama i tržnim centrima.

Samovanje je nekada blagotvorno. Zavisi na koji način samujete, i naravno – koliko dugo to samovanje traje (i da li je po vlastitoj želji ili nije). Lakše kada imaš love, pa ideš tamo – vamo. Bez kinte je kao samovanje protiv svoje volje – kao samica.

Ovi što vode pse.

Oni što ostaju do besvesti na poslu, samo zato što nemaju kome da se raduju, i što se njima niko ne raduje. Himleri, sitne knjigovođe.

Jedino upaljeno svetlo pred svanuće. Kao jedno otvoreno oko na silueti zgrade, koja u mraku izgleda kao kiklop.

Ovi što ne vode pse, ali pričaju sami sa sobom.

Borci za prava potrošača u svađi sa zajapurenom kasirkom u marketu, što stvaraju kilometarske redove sve nervoznije sabraće potrošača. U korpi hleb, mleko i eventualno pavlaka.

Psi što ih niko ne vodi.

NEPODNOSLJIVA LAKOCA NEPOSTOJANJA

Postoje ljudi koji unose svetlost u naš život. Znate već nekoga ko „osmehom ozari prostoriju“, ili nekoga sa kim recimo „i najteži momenti izgledaju ne tako crno“. Dakako, kako to biva (često) na ovom blogu – nije o njima reč.

Mislim na one individue, koje su „u stanju da i najteže situacije učine još težim“. Pesimisti, nesavitljivi, egoisti, namćori, sarkastični (bez zrna duhovitosti ili neke naznake barem crnog humora, u njihovom sarkazmu živi samo zloba i ništa više). Bez duha, bez bez empatije, sa smislom samo za sopstvene potrebe, sujetni preko svake mere.

Ne želim, brate mili, ni o njima. Ili što bi rekla frau Mira, jedna penzionerka iz Nemačke, kada su je pitali zašto ne želi da provodi svoje penzionerske dane u Srbiji, („Sa svojom penzijom bi kod nas živela bogovski“):

– „Neću da se trujem… ni mentalno ni fizički.“

„Pa šta onda hoćeš (i čemu ovo, odnosno zašto uopšte pišeš ovo što lagano gubimo živce da čitamo“)?“ – sa pravom se pitate vi.

Hoću da vidim ko gde spada. Sa kim od vas bi mi prostorija bila ispunjena svetlošću, ili barem smehom, a sa kim bi mi, bogami, bilo…ono – teško.

P.S. (Znam da postojite i vi nemi čitači, bez komentara, a znam da postoje i oni što ih moja cyber – pojava ič ne zanima, pa niti dolaze… ja za njih ne postojim, što svakako proizvodi posledicu da ni oni za mene ne postoje i tako u tom nepostojanju („Nepdnošljiva lakoća nepostojanja“ sic! Prim. GkGnV) dokazujemo postojanje više dimenzija od ove poznate četiri (ili jedanaest dokazanih matematički, ili još više ko bi ga znao), dimenzija koje se ne dodiruju, ili se dodiruju, ali slučajno, pa ne mare ili jednostavno ne primećuju, da ne kažem da se uzimaju zdravo za gotovo)

Sasvim u vezi sa svim

Samo da vam kažem nešto. Jedan deo mladih je anksiozan. U vezi sa svim. Drugi deo je agresivan. U vezi sa svim. Sasvim. Mislim da nema neke, kao, (zlatne) sredine. Kapirate, znam, da su i ovi agresivni, zapravo anksiozni…

Kada kažem agresivnost, ne mislim isključivo na nasilje. Mislim i na agresivnu seksualnost, koja je danas uočljivija kod devojaka, dok muški radije samo odigravaju varijante sa nasiljem (pa makar da je reč tek o namrgođenim licima i glumljenju opasnih momaka).

Svestan sam i da cure često ne idu dalje od puke manipulacije, ali isto tako – čitam i razna istraživanja… ‘ste čitali neš’ od toga skoro?

Vrld

U kolikoj se to samo meri, kosi sa našim, ondašnjim shvatanjima! Kažem ondašnjim, zato što se trudim da (danas, dvadeset ili čak trideset godina stariji ja) ne vučem zauvek isti prtljag. Sve se, zaboga, promenilo. Kako, onda, mnogi ljudi ne kapiraju da moraju da „osveže“ svoja gledišta, budući da se sve promenilo, da i oni sami nisu više isti? Pa zašto bi, onda, važilo ono što je važilo kadgod?

Ne bih sada o tome da li su promene dobre ili nisu dobre. Da li točak istorije ide napred ili je krenuo u rikverc? (Ne bi mu bilo prvi put). Teško je „uhvatiti“ tu neku čvrstu, stajnu tačku, oslonac ili potku, oko koje bi, kao, sve moglo ili trebalo da se okreće (pa potom najedared postane lako procenjivati ono što se zbiva jer se zbiva „u odnosu na (to) nešto“). Mislim, ionako su mnogi daleko pametniji od mene, već promišljali i dobrano promislili stvari na ovu temu.

Posmatram mlade. Ovo je njihov svet. Kako rastu, napreduju, sazrevaju – svet postaje sve više njihov. Dakako, sve je manje „naš“ ili moj – da se ograničim na lični ugao. Nije moj, ili barem nije u meri u kojoj je nekada bio, ali me zanima.