NEPODNOSLJIVA LAKOCA NEPOSTOJANJA

Postoje ljudi koji unose svetlost u naš život. Znate već nekoga ko „osmehom ozari prostoriju“, ili nekoga sa kim recimo „i najteži momenti izgledaju ne tako crno“. Dakako, kako to biva (često) na ovom blogu – nije o njima reč.

Mislim na one individue, koje su „u stanju da i najteže situacije učine još težim“. Pesimisti, nesavitljivi, egoisti, namćori, sarkastični (bez zrna duhovitosti ili neke naznake barem crnog humora, u njihovom sarkazmu živi samo zloba i ništa više). Bez duha, bez bez empatije, sa smislom samo za sopstvene potrebe, sujetni preko svake mere.

Ne želim, brate mili, ni o njima. Ili što bi rekla frau Mira, jedna penzionerka iz Nemačke, kada su je pitali zašto ne želi da provodi svoje penzionerske dane u Srbiji, („Sa svojom penzijom bi kod nas živela bogovski“):

– „Neću da se trujem… ni mentalno ni fizički.“

„Pa šta onda hoćeš (i čemu ovo, odnosno zašto uopšte pišeš ovo što lagano gubimo živce da čitamo“)?“ – sa pravom se pitate vi.

Hoću da vidim ko gde spada. Sa kim od vas bi mi prostorija bila ispunjena svetlošću, ili barem smehom, a sa kim bi mi, bogami, bilo…ono – teško.

P.S. (Znam da postojite i vi nemi čitači, bez komentara, a znam da postoje i oni što ih moja cyber – pojava ič ne zanima, pa niti dolaze… ja za njih ne postojim, što svakako proizvodi posledicu da ni oni za mene ne postoje i tako u tom nepostojanju („Nepdnošljiva lakoća nepostojanja“ sic! Prim. GkGnV) dokazujemo postojanje više dimenzija od ove poznate četiri (ili jedanaest dokazanih matematički, ili još više ko bi ga znao), dimenzija koje se ne dodiruju, ili se dodiruju, ali slučajno, pa ne mare ili jednostavno ne primećuju, da ne kažem da se uzimaju zdravo za gotovo)