VODI VODI PA STA AKO NE GODI

Puno ima ljudi koji su sami. Isuviše onih koji su usamljeni. Postoje i oni koji svoje najbliže uzimaju zdravo za gotovo, najbolje iz svoje okoline kao da će zauvek biti tu. Ima i umornih, „smorenih“, slomljenih, zbunjenih, koji nemaju kome da žure, pa bazaju po pijacama i tržnim centrima.

Samovanje je nekada blagotvorno. Zavisi na koji način samujete, i naravno – koliko dugo to samovanje traje (i da li je po vlastitoj želji ili nije). Lakše kada imaš love, pa ideš tamo – vamo. Bez kinte je kao samovanje protiv svoje volje – kao samica.

Ovi što vode pse.

Oni što ostaju do besvesti na poslu, samo zato što nemaju kome da se raduju, i što se njima niko ne raduje. Himleri, sitne knjigovođe.

Jedino upaljeno svetlo pred svanuće. Kao jedno otvoreno oko na silueti zgrade, koja u mraku izgleda kao kiklop.

Ovi što ne vode pse, ali pričaju sami sa sobom.

Borci za prava potrošača u svađi sa zajapurenom kasirkom u marketu, što stvaraju kilometarske redove sve nervoznije sabraće potrošača. U korpi hleb, mleko i eventualno pavlaka.

Psi što ih niko ne vodi.