Opušteno

Poznate su vam svakako one situacije kada iz sve snage nastojite da „izgurate“ nešto. Trudite se, dajete sve od sebe, ali ostajete „zaglavljeni“. Onda gotovo da ste digli ruke od svega, na domak ste da pustite da „sve ide kako ide“… kad najedared – stvari krenu.

Kada sam bio mlad, nekako sam kontao taj „mehanizam“ otpuštanja. Valjda je mladom čoveku lakše da „iskulira“. Nije pritisnut rokovima, olako uzima odgovornost, nije još svestan uzroka i posledica, blaženo neiskusan… sve to davalo je povremeno, da kažem ciklično, nekakve rezultate. Život se odvijao, ako ne baš u svemu po mojoj želji, onda manje više na prihvatljiv način.

Život nas svačemu nauči, pa postepeno zaboravljamo neka od tih laganih iskustava „napretka bez napora“.

Ne mora da bude tako. Nekim stvarima se vraćamo. Knjigama, ljudima, idejama. Sada kada smo zreliji posmatramo ih na drugačiji način. Neke vidimo u „pravom svetlu“ pa se pitamo kako je moguće da smo ih toliko voleli. Ponekad se pitamo i kako je moguće da ih nismo voleli još više.

Kratka forma o ubijanju vremena

1. Rad – plus kada radiš ono što voliš; minus kada radiš previše ili ono što ne voliš (što mu dođe na isto), jer osim što ubijaš vreme, lagano ubijaš i sebe;
2. Lenčarenje – plus ako dolazi posle rada, kao odmor; minus ne mogu da se setim;
3. Meditiranje – ?
4. Sanjarenje – plus ne mogu da se setim; minus kada sanjariš dok bi trebalo da radiš;
5. Sex – ?

Parovi

Sedeli su svi u sobi. Onda se ona premestila do njega. Jasmina pored Emila. Nemo su gledali jedno u drugo. Povremeno bi joj nešto šapnuo na uho. Posle nekog vremena su otišli u kuhinju.

Jasmina i Emil se nikada nisu smuvali. Mislim, jesu to veče. Očito se nešto dogodilo u kuhinji i kasnije kada su zajedno otišli kući. Mislim, on kao da je otprati i to. Međutim, nisu hodali, odnosno nisu bili momak i devojka, par, to, znate već.

Vesna i Dejan. Šta ja znam… ona se zabavljala sa Miroslavom. Prvi put kada je srela Dejana, sedeli su u velikom društvu i ona je komentarisala njegov izbor pizze. To veče su se upoznali i ona odmah komentariše njegove izbore. Razumete, sve vreme je Miroslav, njen dečko sedeo pored nje. Dejan je njegov, kao, drug u tom trenutku. Posle, na nekom rođendanu, mala, dosadna sedeljka, društvance se šegači sa jednom gošćom, koja je umislila da je pesnikinja. Sve vreme se Vesna i Dejan nadopunjuju u šalama. Nastavljaju rečenice jedno drugome, smejulje se. Pogledi im se sreću. Ono, kontaju se u teranju šege. Vesna sedi pored Miroslava, a Dejan preko puta njih.

Onda je došao Dejanov rođendan. Tu je prvi put i njegova devojka. Društvo sedi nekako poređano u krug. Vesna, pored nje Misroslav, a preko puta njih Dejan. I Dejanova devojka, koja svako malo ustaje i dodaje nešto gostima. Miroslav može lepo da vidi kako se Dejanov pogled sve duže zadržava, negde malo ulevo od njega. Usmeren je prema mestu na kom se nalazi Vesna. Njegova devojka. Miroslavova, ne Dejanova. Dejanova je u kuhinji. Kraičkom oka vidi Vesnin pogled. Upućen Dejanu.

Vesna i Dejan se nikada nisu smuvali. Čak ni kao Jasmina i Emil one večeri u kuhinji i kasnije, sumnjalo se, kod nje u stanu, jer su tih dana njeni roditelji otišli na neko vreme u selo da se vide sa starim porodičnim prijateljima.

Emil je raskinuo sa svojom devojkom i gubi mu se svaki trag. Jasmina se udala za Cveleta. Cveleta je cura varala sa najboljim drugom Nebojšom, ali je on šutnuo oboje kada je saznao.

Dejan je takođe raskinuo sa svojom devojkom (onom sa rođendana, što je svaki čas ustajala da doda nekome nešto iz kuhinje). Oženio se sa nekom trećom, dobio klinca i onda se razveo.

Vesna i Miroslav? Kopka vas šta je dalje bilo? El stigao neko čitajući do kraja uopšte?

IMENA NISU IZMENJENA ZATO STO SE NISTA NIJE DESILO

„O videćeš ga. Moj dečko, moj Miša… on je kao Džordž Majkl, ima tu bradicu od par dana, znaš, i mnogo je sladak“ – brbljala je Marina iz Beograda. Kada se pojavio Miša, ispostavilo se da ne liči baš. Možda uz upotrebu mašte. Možda, samo možda i to malčice, ali kada bi slavnom pevaču (tada se nije znalo da je gej, možete onda misliti koliko je to davno bilo) dodali jedno sedamdeset kila.

Marina je sve vreme koketirala sa mnom. Odnosno pokušavala je da koketira. Sve pred Majkl Džordž – Mišom, koji se, uzgred budi rečeno, pokazao kao sasvim zanimljiv tip. Frajer je bio načitan, voleo je dobru muziku, bio je nešto kao hodajuća rock and jazz enciklopedija i sve u svemu, predstavljao je sagovornika sa kojim je i zabavno i poučno razgovarati.

Marina je sve vreme skretala pažnju na sebe, te Vidi moje noge, nisu tako loše, a? Pa Moja nova frizura i hoćeš da ti pokažem kaubojke što mi kupio ćale u Italiji. „Nisu, može“ – bio sam pristojan, ali nisam prelazio granicu, što bi se reklo i to i ko zna šta još se svidelo Miši kod mene, te smo on i ja vezli o Čet Bejkeru (u to vreme sam umeo jedino o njemu da guknem koju a da se ne izblamiram kao dileja) i kako je „Olmoust blu“ savršena da se sluša pored prozora dok napolju pada kiša, jesen je, al’ u Njujorku i koje bi pivo išlo uz to, i da l’ uopšte ide pivo ili neka druga cuga i kako nema tu šta da traži neka riba, osim u sećanju i sve tako srali smo sve u šesnaest.

Marina je ipak bila tu, ako me razumete.

PLJUGE

Bilo je krcato. Ugurao sam se pored šanka, kada me je viknuo Robert „Hej, što ne bi seo sa nama?!“

Sedeo je za malim stolom. Pored njega jedna mršava, plava devojka. Duga kosa i prljavo – žuta rolka. Zurila je u mene. „Koji mu je moj“ – mozgao sam – „Zove me pored ovakve ribe?“

Seo sam, a Robi se izgubio posle nekoliko minuta, izgleda je žurio nekud, a iz nekog razloga nije hteo da povede Tanju sa sobom, niti da je ostavi samu.

„Ti si iz Sombora?“ pitala me je, a na moje „Otkuda ti to? Ja sam odavde.“ objasnila mi je kako su Novosađani nadmeni, zatvoreni i hladni i da ne može da veruje da sam ja jedan od njih. „Nisam jedan od njih, ali sam iz NS.“ – rekoh. Onda mi je pričala kako je na motoru prokrstarila Italijom. Sa momkom. Momak vozi mašinu, čopera, zamišljam visokog, crnokosog Džems Dina u kožnjaku. „Je l’ on iz Sombora?“ „Ma kakvi, slušaj…“ i nastavlja o tome kako brzinu osetiš samo kada „imaš vetar u kosi“. Zgužvala je praznu kutiju „Kenta“ meko pakovanje (tvrdo tada nije postojalo, onda možete zamisliti kako je to davno bilo) i prešla na moje pljuge. Nikada ne govorim „pljuge“, nego prosto „cigarete“ ili „cigare“ kada padne noć i popije se malo, ali uz nju pljuge nekako idu same od sebe.

POKO INGLEZE

…ili što bi rekao jedan naš drugar: „U Italiji kada ti to kažu, znači da znaju najviše petnaest engleskih reči i to pogrešno.“

Istina, sreo sam cirka dvoje koji su natucali. Dama iz sekretarijata, koja po prirodi posla mora da opšti sa pridošlicama iz raznih zemalja i apotekar kod kog sam kupio kremu za akne sinu tinejdžeru naših dobrih prijatelja.

S druge strane, za svaku pohvalu je što je jedan bucko znao malo da opšti „po naški“, pa je čak, pokazao zavidno poznavanje naših običaja glede bahatog parkiranja, ali dalje raspredanje o bucku bi nas odvelo na drugi kraj od željenog.

Mozgam o sexu

Mozgam i o vezama. O ljubavi ili o „ljubavi“ (nekima je svejedno). O fazama kroz koje prolazimo. U sexu, vezama, ljubavi, ljubavima… sami ili zajedno sa nekim.

Niko ne priča o tome šta vas sve čeka. Nekako se, u mladim danima, podrazumeva da je srećan kraj na onom mestu gde piše: „Živeli su srećno do kraja života.“ Možda se tu i nalazi kraj jedne priče i nekako znamo da na istom mestu počinje neka druga priča, ali u kojoj meri je ona ona ozbiljna, e o tome niko ne govori.

„Živeli su srećno do kraja života“ samo označava kraj jedne faze. Faze odnosa, sazrevanja, iskustva, pa ako hoćete i ličnog razvoja (ukoliko spadate u one koje uspevaju da se u čitavoj toj gunguli, još i razvijaju, a ne ostanu na emotivnom nivou, recimo, na kom su bili u trenutku sklapanja braka – elem, pročitao sam negde da to bude baš tako, svako u brak unese količinu emotivne zrelosti koju je do tada stekao i to je to… pritom nigde nisam pronašao šta je sa onima koji se razvode, odnosno da li oni nastavljaju da sazrevaju do sledećg venčanja, ili šta?).

Kako god, bilo da ste emotivni bilderi, individue sa definicijom iskustva na steroidima, ili ste sasvim prosečni, pa vam se još uvek događa i da budete nesigurni i da pogrešite i da se zaletite i da ne smete da se zaletite, i da ste smotani i da vam ispadaju stvari iz ruku i da nemate snage da gledate nekoga u oči – prolazite kroz faze.

Svako ima svoje faze, ali postoje i one univerzalne, svima zajedničke. Koja je (po) vama „najzajedničkija“?

KRAJ DOLAZI NAGLO

Postoji jedna gojazna spodoba u mojoj blizini. Da se razumemo: Nemam niš protiv buca, niti protiv bilo koga sa nekom slabošću, zavisnošću ili slično. Fasciniraju me ljudi koji imaju strasti, pa makar to bila i strast prema hrani.

Radi se o individui čija je preuhranjenost izraz neizmerne ljubavi prema sebi i samo sebi. Njena spoljašnjost ilustruje njenu unutrašnjost i to je načinilo temom ovoga posta. Dobro, ne celog posta, nego recimo njegovog uvoda. Dakle tema uvoda ovog posta je pregojena spodoba. I njen odnos prema sebi i drugima. Ona sve tamani, kao hranu (hranu bukvalno, ostalo metaforički).

Post kao post (dobro bi došao i junakinji uvoda, ali i meni koji sam počeo da vraćam silno salo koje sam izgubio u proteklih nekoliko godina). Ima on svoje zakonitosti. Nije moguće doakati mu niti uvodom, niti razradom.

Zaključci ovde, uglavnom, izostaju sa časova, beže (možda baš nije korektno reći „iz škole“, jer je malo ko čitajući moje uratke, mogao nešto naučiti), migolje, pretvaraju se u polusenke, utvare.

Razrade ne manjka, ali ona ponekad nema baš nikakve veze sa, recimo, naslovom. Ili uvodom.

Kraj dolazi naglo.