KRAJ DOLAZI NAGLO

Postoji jedna gojazna spodoba u mojoj blizini. Da se razumemo: Nemam niš protiv buca, niti protiv bilo koga sa nekom slabošću, zavisnošću ili slično. Fasciniraju me ljudi koji imaju strasti, pa makar to bila i strast prema hrani.

Radi se o individui čija je preuhranjenost izraz neizmerne ljubavi prema sebi i samo sebi. Njena spoljašnjost ilustruje njenu unutrašnjost i to je načinilo temom ovoga posta. Dobro, ne celog posta, nego recimo njegovog uvoda. Dakle tema uvoda ovog posta je pregojena spodoba. I njen odnos prema sebi i drugima. Ona sve tamani, kao hranu (hranu bukvalno, ostalo metaforički).

Post kao post (dobro bi došao i junakinji uvoda, ali i meni koji sam počeo da vraćam silno salo koje sam izgubio u proteklih nekoliko godina). Ima on svoje zakonitosti. Nije moguće doakati mu niti uvodom, niti razradom.

Zaključci ovde, uglavnom, izostaju sa časova, beže (možda baš nije korektno reći „iz škole“, jer je malo ko čitajući moje uratke, mogao nešto naučiti), migolje, pretvaraju se u polusenke, utvare.

Razrade ne manjka, ali ona ponekad nema baš nikakve veze sa, recimo, naslovom. Ili uvodom.

Kraj dolazi naglo.