PLJUGE

Bilo je krcato. Ugurao sam se pored šanka, kada me je viknuo Robert „Hej, što ne bi seo sa nama?!“

Sedeo je za malim stolom. Pored njega jedna mršava, plava devojka. Duga kosa i prljavo – žuta rolka. Zurila je u mene. „Koji mu je moj“ – mozgao sam – „Zove me pored ovakve ribe?“

Seo sam, a Robi se izgubio posle nekoliko minuta, izgleda je žurio nekud, a iz nekog razloga nije hteo da povede Tanju sa sobom, niti da je ostavi samu.

„Ti si iz Sombora?“ pitala me je, a na moje „Otkuda ti to? Ja sam odavde.“ objasnila mi je kako su Novosađani nadmeni, zatvoreni i hladni i da ne može da veruje da sam ja jedan od njih. „Nisam jedan od njih, ali sam iz NS.“ – rekoh. Onda mi je pričala kako je na motoru prokrstarila Italijom. Sa momkom. Momak vozi mašinu, čopera, zamišljam visokog, crnokosog Džems Dina u kožnjaku. „Je l’ on iz Sombora?“ „Ma kakvi, slušaj…“ i nastavlja o tome kako brzinu osetiš samo kada „imaš vetar u kosi“. Zgužvala je praznu kutiju „Kenta“ meko pakovanje (tvrdo tada nije postojalo, onda možete zamisliti kako je to davno bilo) i prešla na moje pljuge. Nikada ne govorim „pljuge“, nego prosto „cigarete“ ili „cigare“ kada padne noć i popije se malo, ali uz nju pljuge nekako idu same od sebe.