Opušteno

Poznate su vam svakako one situacije kada iz sve snage nastojite da „izgurate“ nešto. Trudite se, dajete sve od sebe, ali ostajete „zaglavljeni“. Onda gotovo da ste digli ruke od svega, na domak ste da pustite da „sve ide kako ide“… kad najedared – stvari krenu.

Kada sam bio mlad, nekako sam kontao taj „mehanizam“ otpuštanja. Valjda je mladom čoveku lakše da „iskulira“. Nije pritisnut rokovima, olako uzima odgovornost, nije još svestan uzroka i posledica, blaženo neiskusan… sve to davalo je povremeno, da kažem ciklično, nekakve rezultate. Život se odvijao, ako ne baš u svemu po mojoj želji, onda manje više na prihvatljiv način.

Život nas svačemu nauči, pa postepeno zaboravljamo neka od tih laganih iskustava „napretka bez napora“.

Ne mora da bude tako. Nekim stvarima se vraćamo. Knjigama, ljudima, idejama. Sada kada smo zreliji posmatramo ih na drugačiji način. Neke vidimo u „pravom svetlu“ pa se pitamo kako je moguće da smo ih toliko voleli. Ponekad se pitamo i kako je moguće da ih nismo voleli još više.