gDe Sad

U kojoj meri je promiskuitetno ponašanje neke osobe indukovano okruženjem, a u kojoj predstavlja urođeni impuls?

Odbacimo sada sve one faze, eksperimentisanje u mladosti (ili kasnije) i slične situacije u kojima smo se našli mi ili neko koga poznajemo. To je prolaznog karaktera. Ovde posmatram isključivo one dosledne persone, koje su te izvesne sklonosti ka (recimo tako) frekventnijem menjanju partnera pokazivale od samih početaka emotivnog razvoja. Da ne kažem od najranije mladosti (pa često do duboko u starost).

Šta je to u ljudskom biću, što ga goni ka (dodajte sami)? Nikada nisam nikoga osuđivao. Još je dalje od istine da sam bio sklon moralisanju ili tako nečemu. Kada sam bio mlađi, verovao sam da  ljudi koji ekscesivno uleću u te takozvane neobavezne varijante, predstavljaju nekoga ko za ljubav ne zna (shvatio sam, ubrzo, da je to naravno greška) ili recimo, nekoga ko je žrtvovao ljubav u ime… u ime, ne znam čega, jer svako ima različlito obrazloženje (sloboda je često ali ne i jedino). Sve dok nisam shvatio da mnogi i nemaju nekakvo obrazloženje, nego naprosto žive, pa se ponekad ispostavi da žive kako žive, upravo da ne bi mislili o razlozima, da ne bi morali da smišljaju obrazloženja ili lupaju glavu o odgovornosti ili obavezama).

Fascinirala me je ta prepuštenost. Ne bih stigao da svarim neku kombinaciju za koju sam čuo (od aktera, jer govorkanja sam naučio da bacim u vodu), a dotična ili dotični bi već hrlili u nove akcije. I nove i nove, dok sam ja bio u mislima još na onoj prvotnoj kombinaciji.

Sećate se sigurno (oni koji su čitali)  beskrajnih tiradi De Sada o epikurejcima i slično, gde nastoji da nađe opravdanje za razna nepočinstva svojih junaka, često cinična, a često (isuviše često) nedorečena na ključnim mestima. E pa to me zanima, ako me razumete.

Visina

Kao što se lepim ljudima generalno lakše otvaraju mnoga vrata, tako je i visokim muškarcima lakše da osvoje ženu.

Valjda je u pitanju neka biologija, šta ja znam, ali žene nekako lakše popuštaju kršnim muškarcima. Odstupanja, svakako, postoje. U mojih skoro, evo, pet decenija života, naučio sam da te primere onako sa integritetom stavim u folder „Izuzeci koji potvrđuju pravilo“ i nastavim dalje.

Prva stvar koja se u današnje vreme koristi kao argument je lova. Znate, ono, kao neki oniži puniša anulira manjak santimetara (u svakom pogledu, da tako kažem) „kada stane na svoj buđelar“. Jebala ih kinta.

Druga stvar je potezanje selebritija. Kao Al Paćino, Džoni Dep i ostali su strašni frajeri iako nisu visoki. To odmah otpada, jer ko ne bi bio sa Džoni Depom na primer (tu u nekim varijantama upada čak i Vudi Alen, ali ja ne mogu da mu oprostim što je ostavio Miu Farou… Mia se čuva doživotno)?

Sledi još niz kenjanja tipa da su najvažnije osobine šarm, muževnost, duh i još svašta, sve do onih debilnih članaka po raznim časopisima, znate već.

Sve je to nije daleko od istine i u igri je, ali jedna stvar ume da poništi i novčanik i klempave uši, vokabular od tri reči i nedostatke skoro svake vrste. Priđe visoki delija i one se zaborave. Proradi ženka, a veliki baja fakat izgleda kao da je u stanju da je odbrani od krokodila i ine nemani, a kada je zagrli, njegova ruka je štiti od kiše jebote i može da otvori svaku flašu ili teglu bez krpe, pa kada je uzme u naručje k’o King – Kong sunce ti tvoje.

*  *  *

Moji svi drugari su visoki i u momačkim danima smo se često šalili kako negde ispred nekog kafića ili u nekom zadimljenom ćošku kakvog kluba – izgledamo kao Ranko Žeravica i petorka za vreme tajm-auta. Zadirkivao sam ih kako bi svi oni ostali device da smo, kojim slučajem mogli da se zamenimo i da svako od njih proba, malo, kako je biti u mojoj koži.

Ne žalim se. Treba se izboriti za svoje mesto. „Odigrati najbolje što se može kartama koje su ti dodeljene“ jeste izazov koji uz sve potencijalne teškoće, ipak može da vas učini boljim. Ne žalim se, dakle, ali me nervira do koske kako nekima ide lako (odnosno sada već kako je nekima išlo lako), a da nisu ničim doprineli.

Dva u jedan

Sad, roditeljstvo ima svoje izazove. Svako doba deteta (bogme i roditelja) nosi svoje. Meni je odnos sa mojim potomkom značajan i zbog toga što mi daje propusnicu za svet u nastajanju. Kako deca rastu (a mi starimo) svet lagano prestaje da bude naš i postaje njihov. Jedan od načina da i sam rastem jeste da budem koliko – toliko u toku.

Blog nije uvek zgodan medijum za otvoreno iznošenje problema. Vidim da su mnogi meni važni ljudi, blogerke i blogeri do čijeg mišljenja itekako držim, pomislili da sam u prethodnom (objavljenom pa izbrisanom) „članku“ izneo nešto slično. Nisam, što ne znači da mi se nekada neće desiti.

Prosto svašta čujem, svašta vidim i onda mi to nametne neke dileme, pitanja, moguće odgovore. Nekada me asocira na neke sopstvene, često nerazjašnjenje nedoumice iz mladosti, neproživljene momente ili proživljene bez dubljeg uvida…

Budući sklon posmatranju, tumačenju, često i komplikovanju i „overthinking-u“ dabome, što su mnogi od vas odavno primetili, sastavim tekst i objavim ovde u nadi da ću čuti nešto što će mi pomoći. Bilo šta. Osim, naravno opaski da je sve to normalno, već viđeno, da će proći i naravno osim opaski o tome kako previše razmišljam. Sve to iz jednog, veoma, veoma prostog razloga – ja to drage moje i dragi moji znam i sam.

* * *

Nije moguće proživeti više života odjednom.

Pojedine grešne duše nastoje da udahnu iz sve snage. Neki od njih zaigravši se, izgube sebe. Koliko imati sebe, uistinu znači ograničiti se na jednu dimenziju Sveta (ili recimo više, tih, kao, dimenzija, ali usko povezanih)?

Čitao sam, pokušavao da se „krećem“ što više, da što više toga čujem. To sve na onim poljima gde sam smatrao, odnosno gde i danas smatram da nisam imao prilike da sam „zagazim“. Naravno, teško je skapirati pijanstvo dok se sam ne opiješ, ali neke stvari, neke recimo tako, aspekte života, moguće je doakati mozgom (pazite, mozak ima mnoge funkcije, neke još neotkrivene i kada kažem „mozak“ ne mislim isključivo na ratio). Ponekad je najbolje slušati druge, nekad je knjiga prava stvar.

Blog, dabome, spada u jedno od mojih pomagala.