gDe Sad

U kojoj meri je promiskuitetno ponašanje neke osobe indukovano okruženjem, a u kojoj predstavlja urođeni impuls?

Odbacimo sada sve one faze, eksperimentisanje u mladosti (ili kasnije) i slične situacije u kojima smo se našli mi ili neko koga poznajemo. To je prolaznog karaktera. Ovde posmatram isključivo one dosledne persone, koje su te izvesne sklonosti ka (recimo tako) frekventnijem menjanju partnera pokazivale od samih početaka emotivnog razvoja. Da ne kažem od najranije mladosti (pa često do duboko u starost).

Šta je to u ljudskom biću, što ga goni ka (dodajte sami)? Nikada nisam nikoga osuđivao. Još je dalje od istine da sam bio sklon moralisanju ili tako nečemu. Kada sam bio mlađi, verovao sam da  ljudi koji ekscesivno uleću u te takozvane neobavezne varijante, predstavljaju nekoga ko za ljubav ne zna (shvatio sam, ubrzo, da je to naravno greška) ili recimo, nekoga ko je žrtvovao ljubav u ime… u ime, ne znam čega, jer svako ima različlito obrazloženje (sloboda je često ali ne i jedino). Sve dok nisam shvatio da mnogi i nemaju nekakvo obrazloženje, nego naprosto žive, pa se ponekad ispostavi da žive kako žive, upravo da ne bi mislili o razlozima, da ne bi morali da smišljaju obrazloženja ili lupaju glavu o odgovornosti ili obavezama).

Fascinirala me je ta prepuštenost. Ne bih stigao da svarim neku kombinaciju za koju sam čuo (od aktera, jer govorkanja sam naučio da bacim u vodu), a dotična ili dotični bi već hrlili u nove akcije. I nove i nove, dok sam ja bio u mislima još na onoj prvotnoj kombinaciji.

Sećate se sigurno (oni koji su čitali)  beskrajnih tiradi De Sada o epikurejcima i slično, gde nastoji da nađe opravdanje za razna nepočinstva svojih junaka, često cinična, a često (isuviše često) nedorečena na ključnim mestima. E pa to me zanima, ako me razumete.