Ko je spominjao reč „terapija“?

Pozitivno mišljenje (ili razmišljanje) možda nije lek za patološka stanja, ali može da pomogne. Recimo kao suplement, dodatak ishrani ili tako nešto. To ukoliko tragate za nekakvim izlečenjem. Pročitati knjigu Lujze Hej pruža neku utehu, uvid ili predstavlja početak puta, nečega, ili prosto daje motiv da tragate dalje. Ukoliko očekujete više, pomislite da li bi vam čitanje Frojda došlo isto kao da idete na psihoanalizu?

Kada ste zdravi i samo želite da budete u boljoj formi, počnite da vežbate. Kako telo, tako i um, dušu, ovo ili ono, šta sve imate.

U oba slučaja, ako tražite lek, ili ako samo želite poboljšanje STANJA, a ozbiljni ste – potreban vam je lekar, tarapeut ili trener.

Smatram da ozbiljna situacija, zahteva ozbiljan pristup. Kao što u svakoj drugoj „normalnoj“ situaciji, pozitivno mišljenje ne može da škodi. Samo stavljate u fokus lepši deo stvarnosti.

Zamislite dva slična dana, samo što u jednom srećete drage i vesele ljude, a u drugom ste prisiljeni da slušate nekog namćorastog kolegu ili stranku ili tako nekoga (kao, neizbežnog zbog posla i slično). Sve ostalo u oba dana je isto, osim, eto likova koji vam defuluju ispred nosa. Ništa se zaista dobro ili uistinu loše nije dogodilo, ali vam ovaj dan sa dragim i veselim individuama izgleda lepši. Isto je i sa mislima. Kada se fokusirate na loše i dan  vam je loš. Kada se usresredite na cveće, dan vam miriše.

Kažu da je mozak najjači afrodizijak. Razmišljanjem ili maštanjem o seksu, možemo sami sebe uzbuditi. S druge strane, ko je umoran, boli ga glava ili ga more neke brige, ne može samo tako da skokne, da klikne u mislima na temu „sex“ i da odjednom postane prijemčiv i zaboravi na sve što ga je do tog trenutka tištilo. Potrebno je, dakle, da prethodno budu ispunjeni neki preduslovi.

Preduslovi nisu ništa drugo do misaoni sfumato u kom postižemo postepeni prelazak u željeno stanje uma. Kada sa velike hladnoće uđemo u toplu prostoriju, potrebno je neko vreme da se ugrejemo.

Skakanje sa teme na temu jeste moguće, ali je poželjno izbegavati oštre krivine, to jest, nije zgoreg birati teme međusobno srodne, ili barem manje nesrodne, kako bi smo naposletku dospeli do željene. Sipajte u staklenu čašu vrelu vodu, pa odmah potom ledenu i čaša će vam pući u ruci. Zato je u najmanju ruku blesavo očekivati da postoji čarobni štapić koji će nas tek tako, preseliti u poželjne predele uma i  ulepšati svakodnevicu i učiniti da na mah zaboravimo teškoće.

Čarobnog štapića nema, ali pomoći ima. Tu je naš sopstveni emocionalni vodič ili kompas ili navigacija. Zagledajte se u to kako se u datom trenutku osećate. Kada ste tužni ili ljuti, nemojte očekivati da je moguće u trenutku postati veseo. Koje je to prelazno stanje, ili osećanje? Šta stoji između tuge i veselja? Moguće je stvari posmatrati i ovako: Možda više poezije ima u pitanju šta je između ljubavi i mržnje? Više poezije, ali i više istine same, jer i ljubav i mržnja su često dve strane iste medalje.

Svako od nas ima svoje rešenje. Potrebno je samo da ga potraži. Ili da oslušne sebe. Izgleda da to već i samo po sebi malčice pomaže. Kao ono „brojanje do deset“. Eto, umesto brojanja do deset, vi oslušnite sebe. Siguran sam da već imate neke razrađene mehanizme „poboljšanja trenutnog raspoloženja“ (poput slušanja muzike recimo).

Mozgao sam o ovome podosta. Mislim, šta ima loše u tome da pokušam da osvetlim lepši deo dana, svakog dana, lepši deo života, stvarnosti, a da onaj manje lep deo ostavim u senci? Ili barem po strani. To ne znači da ću probleme ostaviti da ih neko drugi rešava, ili da ću ih gurnuti pod tepih. Njih uvek mogu da stavim na nekakvu „to do“ listu, nekakav rokovnik ili podsetnik. Kao što sam, onomad, boreći se protiv nesanice, skontao da je dobar savet u toku dana popisati šta je sve potrebno uraditi sutra (često sa planom i na koji način to valja učiniti) i onda više o tome ne razmišljati. Sve što me opterećuje ili preti da će da sklizne u tamu zaborava (taj „risajkl bin“ ponekad podmukle podsvesti) ode na papir i prostor ostavi lepim stvarima i mislima.

Ponekad je teško prizvati te neke lepe „stvari“. Tada pomaže rutina. Pomislim kako su i neki od običaja, zapravo dokazi narodne mudrosti. Komplikovane procedure kao da su osmišljene ili da vam ne dozvole da tugujete (pogrebi), ili da oklevate (odazak u rat), da vam omoguće da se naviknete na novu stuaciju (venčanja, prinove), da vas sačuvaju od stanja šoka zbog promene ili gubitka i pruže vam neophodno vreme da počnete da prihvatate ono što je neizbežno. Siguran sam da je čitav taj, često veoma složen mehanizam zato i osmišljen. Daje vam vreme da udahnete i istovremeno započinje onaj period u kojem „vreme (počinje da) leči“.

Kada stvari tako stoje u najtežim, najradosnijim ali i najzathevnijm momentima, zašto onda u svakodnevici, svojoj sopstvenoj, ne bih pokušao da stvari posmatram sa vedrije strane? To svakako ne znači da ću najedared da postanem optimista iz neke nadrealne američke reklame iz pedesetih. Ali znači da sam već pokušao i da ću svakako da vam izložim koja su moja iskustva sa samog početka.