Obrazac

Mogućnost da nas „zadese“ neke lepe stvari, često izaziva nevericu. Otpor prema pozitivnim događajima, neverovanje u sopstvenu sreću kao da nas ometa u prihvatanju mogućnosti da nam životi krenu u nekom boljem i lepšem smeru.

Kažu da razlozi u ovome leže u biološkom nasleđu. U osobini našeg mozga da stvara obrasce, da pamti ono negativno što nam se dešava i time uči da predupređuje eventualne, buduće neželjene događaje. Možda je takva postavka dobrodošla u službi opstanka. Pećinskim ljudima je itekako korisno bilo da upamte gde se nalaze jazbine divljih zveri ili zmijska legla, koje je bilje otrovno a koje nije i slične stvari. Verovatno našim dalekim precima i nije bilo od neke koristi da neguju pozitivne misli, što bi u ta drevna vremena moglo da izgleda gotovo, pa komično: idu levo – desno po stepi, smeškaju se i gaje nadu da će se divljač nekako sama uloviti. Primer iz savremenog života: Redovi u kojima smo svi povremeno prinuđeni da čekamo i uvek nam se čini da baš onaj u kojem se nalazimo najsporije napreduje – vele stručnjaci da je to u vezi sa pomenutim stvaranjem obrazaca, jer mozak pamti bolje neželjene događaja, pa prema tome pojačava utisak o kretanju drugih redova, a gotovo da i ne primećuje kada se naš red pomeri.

Ipak, nekog saznanja o tome „kako zračiš, tako i privlačiš“ je svakako bilo. Možda isprva u sasvim rudimentarnom obliku. Prva verovanja u nadprirodne sile dokaz su tome u prilog. Nije čoveku bilo dovoljno samo ono prosto, racionalno, svakodnevno, nego je odkad postoji, nastojao da prodre dublje. U suštinu sveta i u sebe.

Gde smo stali?

Gde smo stali? „Smejem se, a plakao bih“, a? Eh, kao da ne znam o čemu je reč. Dip šit, pa još, pa traje i ne nazire mu se kraj, a ja kao, treba da se smeškam i da nađem vedriju stranu.

Razmišljam ovako: Kao što neke lepe i prIjatne stvari ne mogu da traju (ako ne večno, ono barem dugo ili duže nego što obično traju), isto je tako i sa onim manje lepim. Dobar primer je orgazam. Ili smejanje. Nije moguće. S druge strane, kada nam nešto smrdi, zapušimo nos.

Umesto da okrećem glavu ili da držim nos sa dva prsta, ja malo mislim na nešto drugo. Ponekad su problemi uistinu teški i nije lako okrenuti se nečem drugom. Tada dobro dođe mehanizam bega. S tim što ovaj put neću da idem na varijantu eskapizma. Umesto toga, beg će biti samo do prvog skloništa. Kao kada me uhvati pljusak, pa ne trčim pravo kući, jer do kuće ima dosta i potpuno ću se pokvasiti, nego jurim do prvog zaklona. Sad ukoliko i u „zaklonu“ nastavim da razmišljam o tome šta me muči, ispada da sam se uzalud trudio. Stoga „zaklon“ ili „sklonište “ ima samo simboličku svrhu i predstavlja tek misaonu operaciju koja mi pruža neophodan dašak čistog vazduha. Tu slušam omiljenu muziku, gledam lepe slike, čitam… nešto tako. Možda je najbolji izbor meditacija.

To sa meditacijom ide ovako. Nameštam tajmer na mobilnom (na petnaestak minuta, verujte sasvim je dovoljno). To nameštanje je već kao kratak sprint do prve nadstrešnice. Onda se udobno namestim, zažmurim i nastojim da ne razmišljam. Umesto toga, pratim sopstveno disanje. Nisam neki guru meditacije i ne bih dalje o tehnikama. Postoji literatura, tutorijali, razna udruženja, časovi joge i sve to može da pomogne. Kako god, skontao sam na ovom nekom početnom nivou, da dobro dođe da se „isprazni“ glava. Makar na kratko. Nešto kao mini relaks. Mora da tu postoje još neki benefiti, ali tek istražujem. Dobrodošle su sugestije, predlozi i iskustva.

Ne treba da bude teško.

Zapravo ne bi smelo da bude teško. Kada nam je teško, onda se mrštimo, a cilj je osmeh. Sećate se, lovimo dobre misli, „hvatamo“ lepši ugao gledanja na stvarnost.

Život pruža najbolje primere. Ličnom primeru nema premca. Sećam se spletkarenja sa samim sobom iz onih dana kada sam bio na režimu smanjivanja telesne mase. Nagurao sam svojevremeno preko sto kg na moju skromnu visinu. Počeo sam da osećam tegobe, srce, krvni pritisak, došli su i lekovi i sve zajedno sa mojom porodičnom istorijom bolesti zvonilo je na uzbunu. Dao sam sebi rok od nekoliko godina (na kraju je ispalo tri).

Išao sam tih dana (igrom slučaja) na jednu manju hiruršku intervenciju, što je uz kraći bolnički i kasnije kućni oporavak i poseban režim ishrane koji uz to ide, pomoglo da počnem. Nekako je brzo došlo proleće, pa leto (u periodu sunčanog i toplog vremena, ispada da je lakše smanjiti porcije) i kada je došao septembar zabeležio sam lagani pad od skromnih nekoliko kilograma. Pomerio sam jednu rupicu na kaišu i to me je osokolilo. Rekao sam sebi da nije nemoguće za vreme predstojeće zime, ako ne zadržati postignutu formu, ono barem ne povratiti se u staro, zapušteno stanje.

I tako, mic po mic, dva koraka napred, jedan nazad, za te tri godine uspeo sam da skinem čitavih dvadesetpet kilograma! Povremeno bih držao neke laganije da ne kažem umerenije varijante dijeta. Tek toliko da odviknem sostvenu tibu od zaista enormnih količina hrane koje sam ranije unosio. Znate ono, bez mnogo gladovanja, da bi se izbegao takozvani jo – jo efekat i to je to. Onda sam imao periode dijeta sa određenom vrstom hrane. recimo izbacim skrob, testo, slatko. Sve na kraće vreme. Pa onda opet malo dam oduška sebi. Bitno je bilo da ne vratim sve što sam izgubio kada dođu ti periodi „davanja oduška“. Svaki put je bivalo sve lakše i lakše, a ustvari sam prosto naprosto postepeno navikao svoj organizam na manje količine hrane.

Ona jedna rupa na kaišu za pantalone, pretvorila se namah u tri rupe manje na kišu, da bi danas to iznosilo čitava tri konfekcijska broja manje. Zapanjio sam se kada sam jednom obukao jedno svoje staro odelo. Izgledao sam kao klovn, kao čudo majke mi. Sve je visilo sa mene. Fora je što meni bliski ljudi nisu ništa veliko primećivali, jer sam im „bio na očima“. Ono što me je veselilo su izlivi iznenađenja i zaprepašćenja osoba koje dugo nisu imale priliku da me sretnu. Još više me je radovala činjenica da se krvni pritisak vratio u normalu i da mi je lekar potpuno izbacio jedan lek (uzimam, preventivno onaj drugi, ali tako je to, većina od tih betablokatora su manje ili više doživotne varijante).

To je to. Poslednjih meseci malo sam vratio koju kilicu. Volim da jedem. Obožavam. Ali evo… „ide“ proleće…

Nema naslova

I tako… gledaš stvari sa vedrije strane. To me uvek podseti na Monti Pajtone. Stvarno deluje malčice luckasto, jer „stvari“ ponekad nemaju tu, vedriju stranu. Bolje je, onda, preći na nešto drugo. Prosto je, samo promeniš temu.

Život, međutim, ume da stavi čoveka u poziciju da jednostavno mora da igra na zadatu temu. Teško je tada skrenuti misli. Teško, ali ne i nemoguće. Treba „hvatati“ one momente, retke trenutke, pred spavanje recimo ili tako… uoči ili za vreme jela, ili neposredno posle. Već to „hvatanje“ trenutka predstavlja jedno malo skretanje sa teme.

Pomislio sam kako tvrdoglavo odbijanje da se skrene sa teme, predstavlja onaj ostatak infantilnog mehanizma, poreklom iz detinjstva dakako, kada smo bili vešti u skretanju pažnje na sebe, kada je bilo potrebno malo glume („Vidi me, moraš mi priskočiti u pomoć“), malo emocionalne ucene, uz mrvu bezobrazluka, pa da se dođe do nečega što ili nam tada nije pripadalo, ili nismo bili u stanju da se sami za to izborimo.

Ono što lepo stoji malom detetu, često čini odraslog čoveka smešnim. Humor je lakši deo. Teži deo je to što se od odrasle jedinke očekuje da pokaže više samostalnosti, inicijative, da ne kažem kreativnosti. Normalno je da i odrasli ne mogu uvek sve sami i da im je potrebna pomoć. Kako izgleda, teškoću predstavlja kako tu pomoć zatražiti.

Dok smišljaš način pomozi malo sebi.