Nema naslova

I tako… gledaš stvari sa vedrije strane. To me uvek podseti na Monti Pajtone. Stvarno deluje malčice luckasto, jer „stvari“ ponekad nemaju tu, vedriju stranu. Bolje je, onda, preći na nešto drugo. Prosto je, samo promeniš temu.

Život, međutim, ume da stavi čoveka u poziciju da jednostavno mora da igra na zadatu temu. Teško je tada skrenuti misli. Teško, ali ne i nemoguće. Treba „hvatati“ one momente, retke trenutke, pred spavanje recimo ili tako… uoči ili za vreme jela, ili neposredno posle. Već to „hvatanje“ trenutka predstavlja jedno malo skretanje sa teme.

Pomislio sam kako tvrdoglavo odbijanje da se skrene sa teme, predstavlja onaj ostatak infantilnog mehanizma, poreklom iz detinjstva dakako, kada smo bili vešti u skretanju pažnje na sebe, kada je bilo potrebno malo glume („Vidi me, moraš mi priskočiti u pomoć“), malo emocionalne ucene, uz mrvu bezobrazluka, pa da se dođe do nečega što ili nam tada nije pripadalo, ili nismo bili u stanju da se sami za to izborimo.

Ono što lepo stoji malom detetu, često čini odraslog čoveka smešnim. Humor je lakši deo. Teži deo je to što se od odrasle jedinke očekuje da pokaže više samostalnosti, inicijative, da ne kažem kreativnosti. Normalno je da i odrasli ne mogu uvek sve sami i da im je potrebna pomoć. Kako izgleda, teškoću predstavlja kako tu pomoć zatražiti.

Dok smišljaš način pomozi malo sebi.