Ne treba da bude teško.

Zapravo ne bi smelo da bude teško. Kada nam je teško, onda se mrštimo, a cilj je osmeh. Sećate se, lovimo dobre misli, „hvatamo“ lepši ugao gledanja na stvarnost.

Život pruža najbolje primere. Ličnom primeru nema premca. Sećam se spletkarenja sa samim sobom iz onih dana kada sam bio na režimu smanjivanja telesne mase. Nagurao sam svojevremeno preko sto kg na moju skromnu visinu. Počeo sam da osećam tegobe, srce, krvni pritisak, došli su i lekovi i sve zajedno sa mojom porodičnom istorijom bolesti zvonilo je na uzbunu. Dao sam sebi rok od nekoliko godina (na kraju je ispalo tri).

Išao sam tih dana (igrom slučaja) na jednu manju hiruršku intervenciju, što je uz kraći bolnički i kasnije kućni oporavak i poseban režim ishrane koji uz to ide, pomoglo da počnem. Nekako je brzo došlo proleće, pa leto (u periodu sunčanog i toplog vremena, ispada da je lakše smanjiti porcije) i kada je došao septembar zabeležio sam lagani pad od skromnih nekoliko kilograma. Pomerio sam jednu rupicu na kaišu i to me je osokolilo. Rekao sam sebi da nije nemoguće za vreme predstojeće zime, ako ne zadržati postignutu formu, ono barem ne povratiti se u staro, zapušteno stanje.

I tako, mic po mic, dva koraka napred, jedan nazad, za te tri godine uspeo sam da skinem čitavih dvadesetpet kilograma! Povremeno bih držao neke laganije da ne kažem umerenije varijante dijeta. Tek toliko da odviknem sostvenu tibu od zaista enormnih količina hrane koje sam ranije unosio. Znate ono, bez mnogo gladovanja, da bi se izbegao takozvani jo – jo efekat i to je to. Onda sam imao periode dijeta sa određenom vrstom hrane. recimo izbacim skrob, testo, slatko. Sve na kraće vreme. Pa onda opet malo dam oduška sebi. Bitno je bilo da ne vratim sve što sam izgubio kada dođu ti periodi „davanja oduška“. Svaki put je bivalo sve lakše i lakše, a ustvari sam prosto naprosto postepeno navikao svoj organizam na manje količine hrane.

Ona jedna rupa na kaišu za pantalone, pretvorila se namah u tri rupe manje na kišu, da bi danas to iznosilo čitava tri konfekcijska broja manje. Zapanjio sam se kada sam jednom obukao jedno svoje staro odelo. Izgledao sam kao klovn, kao čudo majke mi. Sve je visilo sa mene. Fora je što meni bliski ljudi nisu ništa veliko primećivali, jer sam im „bio na očima“. Ono što me je veselilo su izlivi iznenađenja i zaprepašćenja osoba koje dugo nisu imale priliku da me sretnu. Još više me je radovala činjenica da se krvni pritisak vratio u normalu i da mi je lekar potpuno izbacio jedan lek (uzimam, preventivno onaj drugi, ali tako je to, većina od tih betablokatora su manje ili više doživotne varijante).

To je to. Poslednjih meseci malo sam vratio koju kilicu. Volim da jedem. Obožavam. Ali evo… „ide“ proleće…

9 thoughts on “Ne treba da bude teško.

  1. Stvar je u psihi, ja se osećam kao narkoman ponekad, kad je hrana u pitanju, tako da mogu da se „saživim“ sa ovim postom 🙂 …a da volim da jedem… uf… 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s