Gde smo stali?

Gde smo stali? „Smejem se, a plakao bih“, a? Eh, kao da ne znam o čemu je reč. Dip šit, pa još, pa traje i ne nazire mu se kraj, a ja kao, treba da se smeškam i da nađem vedriju stranu.

Razmišljam ovako: Kao što neke lepe i prIjatne stvari ne mogu da traju (ako ne večno, ono barem dugo ili duže nego što obično traju), isto je tako i sa onim manje lepim. Dobar primer je orgazam. Ili smejanje. Nije moguće. S druge strane, kada nam nešto smrdi, zapušimo nos.

Umesto da okrećem glavu ili da držim nos sa dva prsta, ja malo mislim na nešto drugo. Ponekad su problemi uistinu teški i nije lako okrenuti se nečem drugom. Tada dobro dođe mehanizam bega. S tim što ovaj put neću da idem na varijantu eskapizma. Umesto toga, beg će biti samo do prvog skloništa. Kao kada me uhvati pljusak, pa ne trčim pravo kući, jer do kuće ima dosta i potpuno ću se pokvasiti, nego jurim do prvog zaklona. Sad ukoliko i u „zaklonu“ nastavim da razmišljam o tome šta me muči, ispada da sam se uzalud trudio. Stoga „zaklon“ ili „sklonište “ ima samo simboličku svrhu i predstavlja tek misaonu operaciju koja mi pruža neophodan dašak čistog vazduha. Tu slušam omiljenu muziku, gledam lepe slike, čitam… nešto tako. Možda je najbolji izbor meditacija.

To sa meditacijom ide ovako. Nameštam tajmer na mobilnom (na petnaestak minuta, verujte sasvim je dovoljno). To nameštanje je već kao kratak sprint do prve nadstrešnice. Onda se udobno namestim, zažmurim i nastojim da ne razmišljam. Umesto toga, pratim sopstveno disanje. Nisam neki guru meditacije i ne bih dalje o tehnikama. Postoji literatura, tutorijali, razna udruženja, časovi joge i sve to može da pomogne. Kako god, skontao sam na ovom nekom početnom nivou, da dobro dođe da se „isprazni“ glava. Makar na kratko. Nešto kao mini relaks. Mora da tu postoje još neki benefiti, ali tek istražujem. Dobrodošle su sugestije, predlozi i iskustva.