Obrazac

Mogućnost da nas „zadese“ neke lepe stvari, često izaziva nevericu. Otpor prema pozitivnim događajima, neverovanje u sopstvenu sreću kao da nas ometa u prihvatanju mogućnosti da nam životi krenu u nekom boljem i lepšem smeru.

Kažu da razlozi u ovome leže u biološkom nasleđu. U osobini našeg mozga da stvara obrasce, da pamti ono negativno što nam se dešava i time uči da predupređuje eventualne, buduće neželjene događaje. Možda je takva postavka dobrodošla u službi opstanka. Pećinskim ljudima je itekako korisno bilo da upamte gde se nalaze jazbine divljih zveri ili zmijska legla, koje je bilje otrovno a koje nije i slične stvari. Verovatno našim dalekim precima i nije bilo od neke koristi da neguju pozitivne misli, što bi u ta drevna vremena moglo da izgleda gotovo, pa komično: idu levo – desno po stepi, smeškaju se i gaje nadu da će se divljač nekako sama uloviti. Primer iz savremenog života: Redovi u kojima smo svi povremeno prinuđeni da čekamo i uvek nam se čini da baš onaj u kojem se nalazimo najsporije napreduje – vele stručnjaci da je to u vezi sa pomenutim stvaranjem obrazaca, jer mozak pamti bolje neželjene događaja, pa prema tome pojačava utisak o kretanju drugih redova, a gotovo da i ne primećuje kada se naš red pomeri.

Ipak, nekog saznanja o tome „kako zračiš, tako i privlačiš“ je svakako bilo. Možda isprva u sasvim rudimentarnom obliku. Prva verovanja u nadprirodne sile dokaz su tome u prilog. Nije čoveku bilo dovoljno samo ono prosto, racionalno, svakodnevno, nego je odkad postoji, nastojao da prodre dublje. U suštinu sveta i u sebe.