Kutija

U toku je „zades“ niza lepih stvari. Pozitivni događaji se množe. Moja sopstvena sreća raste. Prihvatam da mi život kreće u boljem i lepšem smeru. 

Zapisao je to na ceduljicu, presavio je nekoliko puta, otvorio fioku i iz nje izvadio malu, kartonsku kutiju. U kutiji se nalazilo prase od providne, žućkaste plastike, sa prorezom na leđima i vratancima sa ključem na stomaku. Kasica-prasica. Kroz otvor za ubacivanje sitniša je ugurao ceduljicu sa natpisom, vratio prase u kutiju i sve zajedno odložio nazad u ladicu svog radnog stola. 

Pre nego što je zatvorio, bacio je pogled. Na kutiji je pisalo „Kutija za privlačenje.“

Zraci, privlaci

Skola tzv. Pozitivnog misljenja predstavlja nam jedan ideal. Kao i svaka skola, ukazuje na nesto cemu treba stremiti. Nije moguce sve vreme biti nasmejan, pozitivan i veseo. Odista deluje malcice luckasto zamisljati svet na taj nacin. 

S druge strane, zasto se ne fokusirati na ono sto je dobro i lepo i sto nas veseli. Nastojati da se pretezno posmatraju pozitivni aspekti onoga sto nas okruzuje. To, mozda, nece iskoreniti tugu, nesrecu, bolesti i nepravdu, ali ce svakako doprineti da se one lakse podnesu ili da se svako od nas izbori za sto bolju igru sa kartama koje su nam dodeljene.

Ulice

Mozgao sam na temu kako nikada nisam ziveo u ulici koja je nosila neki ideoloski naziv. Strazilovska po Strazilovu Branka Radicevica, pesnika, lep deo Fruske gore. Drage Spasic po poznatoj novosadskoj glumici. Danila Kisa po znamenitom knjizevniku. 

Onda sam se setio Sonje Marinkovic. Partizanka, streljana od okupatora. Nema veze, jer smo u tom stanu proveli najlepse gorko – slatke godina nasih zivota. Gorke zbog ratova i sankcija, zbog bombardovanja, nemanja love. Slatke zbog mladosti, nadanja i vere u bolje u sutra.

Kundera je pisao o necem slicnom kada je opisivao kako ga pogled na Hitlerov portret asocira na detinjstvo i prvi osecaj koji mu izaziva je toplina (ratno detinjstvo u Cehoslovackoj), a tek naknadno ono sto prirodno ide uz asocijacije koje izaziva slika omrazenog diktatora.

Ulice ponekad menjaju nazive. Nekada omiljeni likovi i njihova dela zamenjuju neki novi. Desi se i da stari „vlasnik“ , nanovo osvane, vrati se na svoje mesto. Neke ulice i pored najcesce nasilne promene, zadrzavaju negdasnja imena, jer stanovnici iz navike, nekad prkosa ili inata, a nekad po inerciji odbijaju da ih oslovljavaju „po novom“. 

Prodju godine, koje su mislile da su epohe, pa se ispostavi da se brzo zaboravi da su ikada postojale. Marsala Tita, AVNOJa, ustupile su mesto neretko upravo onima od kojih su ga uzele. Vratio se i Kralj Aleksandar i Pasic. Ko je uopste taj Admiral Geprat? – pitao me je neko kada je ubijen Djinjdjic. Djindjic vec stice svoje ulice. Prolaz Milana Mladenovica. Mali, ali vazan. Taman spram broja svojih fanova, koje lagano smenjuju neciji drugi fanovi.