Ulice

Mozgao sam na temu kako nikada nisam ziveo u ulici koja je nosila neki ideoloski naziv. Strazilovska po Strazilovu Branka Radicevica, pesnika, lep deo Fruske gore. Drage Spasic po poznatoj novosadskoj glumici. Danila Kisa po znamenitom knjizevniku. 

Onda sam se setio Sonje Marinkovic. Partizanka, streljana od okupatora. Nema veze, jer smo u tom stanu proveli najlepse gorko – slatke godina nasih zivota. Gorke zbog ratova i sankcija, zbog bombardovanja, nemanja love. Slatke zbog mladosti, nadanja i vere u bolje u sutra.

Kundera je pisao o necem slicnom kada je opisivao kako ga pogled na Hitlerov portret asocira na detinjstvo i prvi osecaj koji mu izaziva je toplina (ratno detinjstvo u Cehoslovackoj), a tek naknadno ono sto prirodno ide uz asocijacije koje izaziva slika omrazenog diktatora.

Ulice ponekad menjaju nazive. Nekada omiljeni likovi i njihova dela zamenjuju neki novi. Desi se i da stari „vlasnik“ , nanovo osvane, vrati se na svoje mesto. Neke ulice i pored najcesce nasilne promene, zadrzavaju negdasnja imena, jer stanovnici iz navike, nekad prkosa ili inata, a nekad po inerciji odbijaju da ih oslovljavaju „po novom“. 

Prodju godine, koje su mislile da su epohe, pa se ispostavi da se brzo zaboravi da su ikada postojale. Marsala Tita, AVNOJa, ustupile su mesto neretko upravo onima od kojih su ga uzele. Vratio se i Kralj Aleksandar i Pasic. Ko je uopste taj Admiral Geprat? – pitao me je neko kada je ubijen Djinjdjic. Djindjic vec stice svoje ulice. Prolaz Milana Mladenovica. Mali, ali vazan. Taman spram broja svojih fanova, koje lagano smenjuju neciji drugi fanovi.