PriSećanje

Usred avgusta, na Hvaru, kamp „Jurijevac“, bio je krcat. Naš šator je stajao odmah pored staze koja je vodila, preko male raskrsnice sa dve klupe ispod visokog, starog bora, prema terenima za „rekreaciju“ sa jedne strane i sa druge ka „mokrom čvoru“.

Desno odatle, pored ulaza u parking stajala je kućica – kiosk u kojoj je sedeo onaj čova što naplaćuje mesta i vodi likove (samoprozvana „inspekcija“) da progone „padobrance“, koji krijući se u tuđim šatorima pokušavaju da produže svoje letovanje za još koji dan.

Ljiljana je imala dugu kosu. Tamno smeđu, gustu, pregustu, valovitu. Godinu dana starija od mene, ali kada imate šesnaest(i po) onda vam to izgleda mnogo. Ponekad u tim godinama, zaista i jeste.

Razjarena kornjača

Te godine u Zalivu su primećene kornjače decojedi u većem broju nego inače. Izdato je upozorenje lokalnim vlastima, kao i neophodna uputstva spasilačkoj službi, službi hitne medicinske pomoći i policiji. Turistički radnici morali su da postavljaju obaveštenja o tome na vidnim mestima. Brošure, pamfleti i plakati nalazili su se svuda. Uveden je besplatan telefonski broj za obaveštenja. Radio i televizija svakodnevno su emitovali vesti posvećene toj temi, a razgovori sa stručnjacima koji su iznosili svoja dotadašnja iskustva i davali upuststva kako se treba ponašati probijali su sve limite gledanosti. Javna kupališta morala su biti propisno obeležena, sa upozorenjima postavljenim kako na ulazu u ista, tako i na samom ulazu u vodu, na plaži. Isto tako, uz bove, postavljene su i zaštitne mreže (Istina, više iz psiholoških razloga, nego radi stvarne zaštite).

Prateći, sa zanimanjem, razvoj događaja, obavestio sam se i o sledećem: Kornjača decojed (lat. – Chelonia mydas leviter mando pueri, skr. – Chelomymapueri) inače je sasvim mala i naizgled bezazlena životinja. Živi uglavnom usamljeničkim životom, a jata formira u sezoni mrešćenja, najčešće u vodama daleko od obale. Iz za sada nerazjašnjenih okolnosti, jednom u deset do dvanaest godina, ove pojedinačno posmatrano, veoma simpatične životinje ne veće od palca na nozi, formiraju velika jata od po nekoliko desetina, ili čak stotina jedinki i migriraju ka toplim vodama Zaliva. Pri tome, približavaju se obali u časovima kada sunčeva svetlost slabi, najpre u jutarnjim satima ili u sumrak – i napadaju. Manji plen, uglavnom ribe, sipe i krabe. Ne tako retko, međutim, strada i po neka kopnena životinja. Neoprezni sisar poput psa ili mačke, a zabeleženi su i slučajevi nasrtaja na decu kupače odakle im i naziv. Odomaćeni izraz među lokalnim stanovništvom je „Razjarena kornjača“.

Sedeći u jednom lokalnom bifeu u razgovoru sa meštanima čuo sam zanimljivu priču o poreklu naziva „Razjarena kornjača“. Negde krajem devetnaestog veka (Koliko sam mogao da zaključim po priči simpatičnog starine, koji je uzeo primat od ostalih i samo povremeno prekidan nerazumljivim i srditim opaskama jedne postarije žene debelih obrva, koju nisam uspeo da razumem, jer je govorila lokalnim narečjem, ozbiljnim glasom, nepokolebljivo iznosio detalje zanimljive povesti naziva tog čudnog bića, nesvakidašnjih navika), u jednoj od najvećih najezdi, stradala je pastorka ondašnjeg gradonačelnika šarmantnog seoceta u dnu Zaliva. Kupala se sa braćom i sestrama, pazila ih je dadilja, kada su iznenada i uz veliko penušanje vode, bili napadnuti. Dadilja je uz pomoć mladića koji se tu našao, a za kog se kasnije sumnjalo da je njen ljubavnik, inače sin ribara iz susednog sela, uspela da izvuče svu decu bez ozbiljnijih posledica, osim par ogebotina i nekoliko zabeleženih sitnih ugriza po nožicama. Jedino je pastorka, uspaničena, počela umesto ka obali da beži ka pučini gde su joj ove strašne, sitne, ali zle nemani, kako izgleda, došle glave. Budući da pastorka nije bila neki naročito dobar plivač, moguće je i da se u panici udavila u uzburkanoj i zapenušanoj vodi Zaliva, a da su joj kornjače svojim agresivnim ponašanjem samo pomogle u tome. Kako bilo da bilo, od tada su ove male, ali brojne živuljke dobile taj, zloglasni naziv, koj ih, eto, prati do dana današnjega.

Ravnoteža

Sećam se kako smo darling i ja dočekali 2003. U podstanarskom stanu, sami sa osmomesečnom bebom.
Tih dana sam imao ekstremnu frku na poslu. Rad bez radnog vremena. Jedva sam se isčupao uveče i otrčao da kupim jelku. Plastičnu u poslednjoj kinezari koja je još radila. Na ulicama je uveliko počinjala ona užurbanost. Mogle su se videti prve cice u minićima i visokim potpeticama kako žurno ulaze u taksije.

Kakav doček, takva i godina. Zaista mi se te godine desila gomila sranja. Sada kontam da sam bio žrtva mobinga, ali to je na neki način uticalo da budući događaji krenu u dobrom pravcu za mene. Kasnije sam promenio posao i shvatio da nije caka u tome da se nađeš tamo gde su stvari tako organizovane da nema iživljavanja, nego je u tome da se postaviš tako da u tu situaciju uopšte i ne dođeš. Ali to je neka druga priča.

Ja sam tada želeo samo da se ušuškam pored bebe i žene. Da uđemo u pećinu, da se sklonimo od vetra i da tu ostanemo. Zauvek, pripijeni jedno uz drugo. Takvo osećanje sasvim je otupilo oštricu moje volje u svakodnevnoj borbi za opstanak. Od tada je prošlo više godina i sada vidim o kakvoj vrsti zamke je reč. Sve je, naime, u ravnoteži.

Danas mozgam kako malo vremena provodim sa klincem. Vreme leti i on je već postao tinejdžer. Sve manje će želeti moje društvo.

Onda vidim gomilu mladih koji imaju emotivne probleme. Svet se promenio od onih dana kada smo se darling i ja smuvali i šetali se do besvesti, po zimi, skupljajući poslednji sitniš za jedan lisnati trougao sa sirom. Na prvu loptu ono „nema pravog“, ili „ni od korova prave“ deluje smešno. Međutim, kada pomislim kakva ih iskušenja tek čekaju, vidim da to traganje možda ima smisla.

Ravan asfalt

Ravan asfalt, mokar od kiše, izgleda kao ogledalo. Visoke zgrade ogledaju se u njemu. Prolazim kroz pasaž i izbijam na bučni bulevar. Ulaz u jednu od poslovnih zgrada sav je od zatamnjenog stakla. I u njemu je moguće posmatrati sopstveni odraz. I odraz sveta.

Nalet vetra umalo da mi izbije kišobran iz ruke.

Koncept beskonačnog ogledala zadire u suštinu sveta koji se u njemu ogleda. Nasuprot tome, beskonačno posmatranje sebe samog ne vodi nikud.

Grandpa Trifun underground

– „Eno, Mica, javljaju na rog!“ – povikao je deda Triva – „Beograd javlja…“
– „Šta javljaju deda?“

U jesen 1945. (ili „posle oslobođenja“ kako je govorio deda Trifun, stari kovač iz Banata, potomak hrabrih koji su se spakovali sa Šakabentom i „još kadgod“ došli u Austriju), retko ko je, u selu, imao uvedenu struju u domaćinstvo, a kamoli radio. Vesti su saopštavane preko zvučnika, koji su bili okačeni na novopostavljene bandere… na svakom ćošku.

– „Ne znam, ne čujem… idi ti da čuješ.“
– „Javljaju kakvo će vreme biti sutra…“
– „Ih, kad su s’ Bogom razgovarali?“
– „To su meteorolozi, deda… iz Beograda.“
– „Moš’ misliti, Beograd…“ – deda Triva je, ustvari više izgovarao „Bograd“ sa „nepostojanim „e““…
– „…“
– „Pešta… to je grad…“

Unuka Mica je ućutala. Znala je napamet dedinu priču. Mobilisan 1914. godine, deda je prvo bio u Galiciji, a potom su ga poslali na srpski front. Tu je, još u vozu, samom sebi povredio ruku da ne bi išao u vojnu protiv braće (kao u „Apoteozi“ života mi – prim. GkGnV). Lečio se u Pešti. Kada je bio blizu izlečenja trebalo da se vrati u svoju jedinicu. Utehu je potražio u zagrljajima lakih devojaka po kojima je Pešta bila poznata i koje su je rado (i uz diskont, ako je verovati simpatičnom starini) pružale visokom, koštatom, mladom Srbinu, sa plavim očima i debelim brkovima. Uz utehu, deda je, (ne)planirano, pazario i neko tajanstveno oboljenje, zbog koga je morao da ostane u Pešti na daljem lečenju i tako u krug.

– „Ideš ulicom… vidiš čoveka preko, kad odjedared, njega nema…“
– „Kako to deda?“ – oživljavala je unuka svakodnevni ritual.
– „Tako, lepo. Nest’o… ot’šo pod zemlju. Ide voz, znaš, ispod zemlje. Taki je grad ta Pešta.“

Deda Triva je, osim „ratnih“ doživljaja, mudro, tih dana, znao da pripoveda kako mu je pod Franjom Josifom, kao zanatliji (Rekao bi čovek po današnjoj terminologiji da je deda bio preduzetnik, ili da je imao SZR) „pos’o dobro iš’o“, pod kraljem nešto teže, a da je Tito najviše „dao sirotinji“.

„Skoro sam isti kao ranije. Sex, drugs and rock and roll, ali bez drugs“

To je izjavio drugar na nedavnoj godisnjici mature. Potom je nastavio:

– „Kada sam bio mlad zamisljao sam kako koja izgleda u krevetu. Mislim pre svega na one zene koje ugledam negde u prolazu. Tada i nikada vise. Na ulici, u cekaonici, bilo gde. Nisam mogao da odolim.

Naravno, daleko sam od onog mladog sebe, koji je mastao o bas svakoj zeni koju sretne. Danas se to svelo na jedan, da tako kazem, ogranicen broj. Tu i tamo u stanju sam da osetim neku vrstu energije. Vajb, vrstu zenstvenosti, nesto kao sexipil, feromone ili slicno. Svi ljudi, zene i muskarci podjednako, imaju to nesto. U manjoj ili vecoj meri.“

Mislim da je precutao da zivi i bez rock and roll-a. Za sex ne znam. Nikad se ne zna. Po spoljasnjosti je tesko zakljuciti.

Posle sam mozgao: Da li delimično prihvatanje sebe, odista dozvoljava da se ostatak gurne pod tepih?

OK dečko

„O.K. dečko, pasivan, dvadesetdve godine, student, traži muškarca do trideset godina, situiranog.“

„Plavuša, nepušač, pravila bi društvo na odmoru galantnom džentlmenu.“

„Stariji muškarac (68), situiran, uredan, traži mladića (do 25) radi ozbiljne veze. Šifra: Dosta razočarenja“

„Ozbiljna, situirana, obrazovana, traži ženu širokih vidika, radi povremenih druženja. Šifra: Prezauzeta“

„Mladić (19), oralno bi obrađivao starijeg muškarca, uz nadoknadu.“

„Mladić (36), uredan, obdaren, kulturan, nepušač, pravio bi društvo paru prilikom smelih izleta. Šifra: Zajedno smo jači“

Ljubav, Vera, Nada

Ljubav se zvala Agape. Bila je, naslućujete, Grkinja. Začudo, prirodna plavuša. U stvari, kosa joj je bila svetlo – smeđa, ali za grčke uslove to je kao da vam u goste dodje neka Šveđanka. Njen ćale je govorio naš jezik perfektno. Bez naglaska. Godinama je poslovao sa firmama iz ex Yu i znate već.

Vera je bila naša, ali ja sam je zvao po grčki: Pisti. Pisti je pizdela zbog toga, a Agape se smejala. Šalila se i na svoj račun. „Kod vaz, ja bi ce zvala Ljubana“. Onda bi smo se smejali Pisti i ja.

Nada je na grckom Elpida. Rimuje se sa Etida…

Znam da sve sto cu ti reci, ti vec znas

Nemam iluziju da cu otkriti toplu vodu ili rupu na saksiji, ali ponekad pomogne kada neko drugi glasno kaze ono sto vec znamo.

Svako ko se prepusta emocijama, rizikuje da „lose prodje“. I to je opste mesto.

Iskrenost i otvorenost? Hm… retke osobine. To su vrline, ali i zgodan zaklon, odnosno idealna tehnika ubacivanja samog sebe u opasnu zamku iz koje je veoma tesko izvuci se. Nesto poput vatre: Ukoliko je pravilno koristis – greje, ali ako se previse priblizis – pece.

Ljudi, koliko god se kleli u suprotno, naprosto nisu veliki ljubitelji otvorenosti, a narocito ne iskrenosti. Kao sto se boje da sami budu iskreni i otvoreni, isto toliko im (u najmanju ruku) ne prija da okolina bude odvec otvorena i iskrena prema njima. Istina o nama samima ume da zaboli, ili makar da bude neprijatna. Otvorenost namece obavezu da se uzvrati istom merom (Zamislio sam kako bi to bilo da resimo da jedan dan posvetimo iskrenosti i otvorenosti i da se tako postavimo jedni prema drugima: na poslu, sa prijateljima, u kuci i sa porodicom? Mislim da bi se taj dan zavrsio katastrofom. Ili bi u najmanju ruku svi bili dobrano neraspolozeniji na kraju tog dana, nego sto su bili na njegovom pocetku. To je sigurno.).

S druge strane, biti uvek iskren i otvoren je i znak odbijanja da se preuzme odgovornost (ili obaveza) za drugog. Ili za bliznjeg. Ili, cak, za samog sebe. Naravno da je najlakse resiti se tereta i postaviti se u fazonu „sto na umu – to na drumu“…. i nema onda o cemu da se misli. „Hocu mirno da spavam, necu da lazem“ – isto tako neko moze da procita kao: „Bas me briga za tebe, stalo mi je samo do sebe“. Paradoksalno, ali jedna zamisljena karakterna vrlina, ili cak moralni uzor tipa „ne lazi“ (Budi iskren i otvoren), tako se u odnosu sa drugima izvrce u svoju suprotnost!

Shvatio sam da ipak postoje situacije u kojima nije moguce racunati na ljude koji nas okruzuju. Minimalan jaz izmedju nas i nekoga ko nam je blizak, a koji je nacesce preostao posle  izvrsnih godina druzenja, umesto da se potpuno zatvori – preti da postane veci. Istina, tako verujem, u daleko vecoj meri nego sto se predpostavlja, udaljava neke ljude iz nasih zivota. Zivota u kojima su mogli da budu dobrodosli.

Seks na sajmu knjiga

Odmah iza štanda stajao je prolaz u tesan magacinski prostor. Jasmina je svaki put kada nešto iznosi morala da prolazi sa strane, bočno. Prvo jednim ramenom. Komoda pored zida terala je da se uz put, malo istegne. Pri tome bi isturila grudi, malčice uvukla stomak. Zadnjica već podignuta zato što je hodala na štiklama, tada bi se još više istakla. Za jedan tren, svaki bogovetni put, Jasmina bi zauzela tu pin-up pozu. Njena duga i gusta, crna kosa padala je preko ramena u svojim talasima.

U novinama je pisalo kako je tih dana bio tražen Bela Hamvaš.