Ljubav je kad srce drnda

Poslao mi je neko e-mail-om, ali sam skontao da može da se nađe i na:

http://www.gloria.com.hr/stil/showpage.php?id=8450

http://www.mudremisli.com/2010/03/kako-djeca-definisu-ljubav/comment-page-1/

Ide, otprilike, ovako (skraceno):

„To je kad se smiješ čak i kad si umoran.“ – Terry, 4 godine

„To je kad kažeš dečku da ti se sviđa njegova košulja i onda je on nosi svaki dan.“ – Nancy, 7 godina

„Ljubav – to je kad mama vidi tatu u kupaoni i ne misli da je to ružan prizor.“ – Mark, 6 godina

„Ako ne voliš, ni u kojem slučaju ne smiješ govoriti “volim te”. Ali ako voliš onda to moraš stalno ponavljati. Ljudi zaboravljaju.“ – Jessica, 8 godina

Na posletku, tvrdi se u pismu, najjači je bio onaj četvorogodišnji klinac što je celo popodne proveo ćutke, u krilu svog vremešnog komšije, koji je nedavno postao udovac. Kada su ga pitali u čemu je štos, on je odgovrio: „Pomogao sam mu da plače“.

Dobro, rekao bi neko, šta deca znaju o tome. U neku ruku, mislim, znaju sve što je potrebno. U drugu ruku, barem po ovom što sam imao prilike da pročitam, mešaju zaljubljenost i ljubav. Gledam mog klinca i njegove vršnjake u pubertetu – i oni mešaju zaljubljenost i ljubav. Mnogi odrasli parovi, kad ponestane strasti, na razne načine pokušavaju da je vrate. I oni prave istu grešku.

Ili nije u pitanju greška? Mora srce „da drnda“ pošto – poto?

*Lista koje dokazuje da ste postali (PRE)zreli*

1) Vaše kućne biljke su uistinu samo za ukras, ni jednu ne možete smotati i
popušiti.
2) U frižideru imate više hrane nego alkohola.
3) 6.00 je vreme kada se dižete, a ne kad idete na spavanje.
4) Vašu najdražu pesmu sad čujete u liftu robne kuće, a ne u jednom od
noćnih klubova.
5) Gledate redovno vremensku prognozu.
6) Svi vaši prijatelji se sad „žene“ i „razvode“; umesto „muvaju“ i
„raskidaju“.
7) Od 130 dana godišnjeg pali ste na svega 20 dana.
8) Farmerke i majica više se ne računaju pod „biti sređen“.
9) Sada vi zovete policiju jer naporni studenti preko puta puštaju glasnu
muziku celu noć i ne daju vam mira.
10) Više ne znate gde kasno uveče otići na pivo.
11) U apoteku idete samo po tablete protiv bolova, a ne po kondome ili test
za trudnoću.
12) Od spavanja vas bole leđa.
13) Svakodnevno dremate posle ručka.
14) Večerom i bioskopom se završavaju romantični sastanci, umesto da prava
akcija počne tek posle.
15) Vašeg ljubimca hranite najskupljom i najzdravijom psećom hranom umesto
ostacima od jeftinog ručka.
16) Masna hrana u tri ujutro previše uznemiruje vaš želudac.
17) Boca vina za 100 dinara više nije „super“ ponuda.
18) Doručak uistinu jedete rano ujutro.
19) 90% provedenog vremena ispred kompjuterara je zato što radite svoj posao
na njemu. Igrice su ipak vremenski luksuz.
20) Kada vam zatrudni prijateljica oduševljeno joj čestitate umesto da
pitate „i šta ćeš sad da radiš?“.
21) Čitate sve ove tačke i očajno pokušavate da nađete više od dve koje ne
primenjujete.

Kratak post o uvijanju

– „Nismo u mogućnosti da izađemo u susret vašem zahtevu…“

Ovi su barem odgovorili. Gomila drugih nije se ni oglasila. Iskulirali su me bez uvijanja. Svojevremeno sam sastavio bezbroj ovakvih… drugi su stavljali svoj potpis, pa je izgledalo kao da ne snosim nikakvu odgovornost.

– „Znaš, matori, moraš da se spustiš na zemlju. Stoje u redovima za ovo što ti hoćeš.“

U redu je… jasno je da ti nećeš da staneš u red za mene (Kao što bih ja (do sada) za tebe). Znam na čemu sam. Isto tako znam na čemu sam i kod onih koji su u zemlju propali posle mog prvog poziva. Od tada „nit’ pisma, nit’ razglednice“. Sada je lakše, jer niti sam ja Mujo, niti su oni gorile. Doduše nisam siguran u to šta sam ja, ali barem znam šta su oni.

– „Šta si navalio k’o smrt na babu?!“

Zašto ti se žuri, nije u pitanju moja guzica? Naravno… Šaljivo, ali prohladno… „K’o svekrvin pogled“ (…i mi šalu/konja za trku imamo… šta više, ponekad se i sami osećamo kao isto to kljuse). Imam ja još nekoliko tih, šaljivih uvijača:

– Zajeban k’o kratko cebe;
– Umirio se k’o dete na noši;
– Nest’o k’o himen na maturi.

Najjači mi je onaj: „…al’ se izvuče k’o prdež iz gaća“…
(Moglo bi i „…al’ se izvukoše…“)…

Smorio sam se k’o ciganski sapun, aj’ zdravo.

Otišao sam sa živcima, nemam pojma kad se vraćam

Razgalilo me je nekoliko aforizama što sam ih dobio na e-mail od frendice. Pa sam mozgao o tome da ih podelim sa vama. Naravno, nije to to, ako i ja nešto ne ubacim i zabavu time izbacim.

„Bolje je biti dužan – nedužni uvek stradaju.“

Bez komentara.

„Greške delim na one „Nikad više“ i „Jedva čekam ponovo.““

Ovde zapravo dolazi još jedan: „Kafa je magično piće. Koliko se samo dece začelo posle samo jednog „Hoćemo na kafu?““

„Ima li života, pre smrti?“

Ima, ako ste stigli dovde. Za one koji su odustali posle prvog aforizma, ne mogu da garantujem.

„Dosta sam pričao o sebi. Hajde ti sad malo pričaj o meni.“

Šta vam je na umu?

Dva su posta u pitanju. Oba su me „našla“ u jednom danu. Jedan je Vesnin, a drugi Tlanasworldin.

Vesna veli:
„…stare oči, ako u njima još uopće ima radoznalosti prema svijetu, ne pokazuju divljenje, one samo vrebaju ne bi li divljenje vidjele u tuđim očima.“

I dalje:
„ Ne stari se od starosti, nego od opreza i sebičnosti.“

Tlana priča toplu priču i konstatuje kako je „Očito da smo toliko daleko otišli da nemamo oko ni uho ni dušu za dirljive trenutke.“

* * *

Gledam oko sebe tražeći zdrave poglede. Ne vidim ih ni kod dece, niti kod mladih. To verovatno znači da smo mi „srednji“ najodgovorniji, ali avaj…

Vilajet

„Nešto kao – toliko i tako dobro ne može da traje, a da se ne preoblikuje u nešto što ga poništava i to ukapiraš negdje kada ti to dopusti iskustvo u četrdeset i nekim. I onda je ljepše čuvati uspomenu na nešto gotovo savršeno, nego biti svjedok i protagonista uništavanja ili uobičavanja istog.“

– blogerka poznata (na MBu) pod imenom TeaTeodora.

U stvari, radi se o tome da ljude i situacije uzimamo zdravo za gotovo. Neko je prosto tu i zamišljamo da će tu i ostati. Neće. Ne sam (sama, samo) od sebe.

Izvrsno u početku. Šta je potrebno da se uistinu „preoblikuje u nešto što ga poništava“? Mislim i parče torte, omiljene poslastice, dok ga jedemo – lagano nestaje. Uzimamo još, pa nanovo… Ko ne ume da stane, sigurno će se, na kraju, ispovraćati. Međutim, onaj ko zna kada treba da prestane da jede, pretvoriće celu stvar u situaciju gde sve postaje uživanje u omiljenom kolaču, sa povremenim pauzama. Povremenim, ali i primerenim, ako situaciju „čitate“ bukvalno (gde, onda, previše duga pauza može da dovede do toga da parče bude pojedeno od strane drugog, ili da se, od stajanja – pokvari).

Otići i nikada više ne okusiti, nego pamtiti izvrstan trenutak, deluje mi besmisleno.

Mene stoga uveseljava kada se s vremena na vreme, isti kolači, ponovo prave.

EroCki post festum

Obuzdavaj moć uobražavanja. To ćeš postići time, ako je čas kočiš čas potpomažeš. Ona je svemoćna nad našom srećom, pa čak i razum katkada ispravlja. Ona može da dobije tiransku moć, pa se ne zadovoljava tromim posmatranjem, već se razradi, prevlađuje često čitavim našim bićem i ispunjava ga veseljem ili žalošću, prema tome kakva je ludorija na koju se nameri. Ona čini da smo zadovoljni ili nezadovoljni sami sobom. Nekima predstavlja trajne patnje i postaje mučitelj tih budala; drugima pokazuje sume miline i srećne udese, da ih nesvestica hvata od veselja. Ona je kadra sve, ako joj naša prisebnost ne nametne uzde.“

Baltasar Grasijan, „Vrelo mudrosti“ – izvode iz 12 knjiga Valtasara Gracijana sačinio i 1653. Izdao don Vincencio Huan de Lasanosa (sa Šopenhauerovog nemačkog, preveli braća Dragutin i dr Živko Nježići, izdato u Sarajevu 1913.)

Jedna draga blogerka je (jednom davno) napisala: – „…žao mi je čoveka i njegove neprestane borbe da bude ono što bi bilo dobro da jeste…“

Pitao sam se šta je to „što bi bilo dobro da čovek jeste“? Ono čemu su naši roditelji pokušali da nas usmere? Ono što smo učili u školi? Nešto treće, što smo sami zamislili? Nešto kao „autostilizacija“?

To „autostilizacija“ sam prvi put pročitao kod Erike Jong u „Strahu od letenja“, kada kaže: „Muškarac koji otkrije autostilizaciju žene, mogao bi da osvoji koju poželi…“ Dugo sam u svojim mladim danima razmišljao o tome.

Zapitao sam se: Šta bi bila moja, sopstvena autostilizacija? To je nešto kako vidimo sebe? Ili kako bi smo voleli da nas drugi vide? Najverovatnije je da nas drugi vide kao kombinaciju naših osobina kojima utičemo na svet oko sebe, a kojih smo delom svesni, a delom ne, naših, dakle, stvarnih osobina i onih drugih, koje naštimavamo spram sopstvenih želja – autostilizujemo (nešto po malo kao laganje ili „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, ali ne strogo u vezi sa naslovom istoimene knjige, koja mi se, uzgred budi rečeno, nešto i ne svidja).

 

Naizgled zabavan post (ili tuđe misli kradem, svoje ne imadem)

Sećam se kako nam je učitelj u školi govorio da kada pišemo dnevnik ili prepričavamo šta nam se određenog dana dogodilo, ne treba da navodimo kako smo ustali, umivali se, prali zube i slično.

Kasnije, kada sam kao mlad momak otkrio Bukovskog, njegov stil „Šorao, kenjao, oprao zube i ispovraćao se od slatkog ukusa paste“ me je naterao da se zamislim. Ko je u pravu? Učitelj ili matori Buki? Još malo kasnije, skontao sam da je moguće koristiti i takav postupak, kako bi se opisala ispraznost svakodnevice, dosada, besmisao življenja, depresija, život na „ovim našim prostorima“ poslednjih decenija i šta još sve ne.

Onda sam otkrio grafite. Kratke, male bisere mudrosti. Sažetke pameti, ultra intiligentne mladeži (najčešće, jer teško mi je da zamislim sebe ili nekog drugog matorca kako se šunja, držeći u ruci sprej; mada sam par puta uspeo, kada je komšija sa petog u pitanju).

BOLJE SVAĐA, NEGO ROĐENDAN

Ispada, dakle, da je sočna svađa privlačnija od nekih, eto, recimo, drugih stvari. Utisak je, donekle, pogrešan, jer ljudi vole prave stvari. Ovo „prave“ odnosi se na stvarne događaje. To je zanimljivije od palamuđenja na neku temu. Osim, možda, kada je reč o temama kao što su sex ili preljuba…

To je statistika. „Kao bikini…“ ili što bi se reklo, prekratko, brate, kao onaj HAIKU SPONZORUSE:

„Nemam škole, imam sise
Udat ću se, jebe mi se“

Ko o čemu baba o uštipcima.

Ipak, po novinama i društvenim mrežama, poslednjih dana se provlači onaj genijalan natpis iz Balkanske ulice u Beogradu (šta ćeš – bolje lokacije nema):

DEMOKRATIJU NEMAMO. UZMITE NEŠTO SA ROŠTILJA.

Citati i još nešto

„Mogao bih ovako doveka. Dabome, uz neku pristojnu rentu.“ – pomislio sam usred godišnjeg odmora. Provodio sam vreme sa klincem, čitao, ležao, ležao. Spojivši vikende i praznik, za četiri dana dobio sam deset. Ukupno, razume se.

„Čovek mora da čita od svega po malo, ili koliko može, više od toga ne treba zahtevati, s obzirom na kratkoću života i opširnost sveta.“

Žoze Saramago – „Godina smrti Rikarda Reiša“

Blaženi dani dokolice, nisu bili sasvim lišeni briga, ali sam uspeo da se, donekle, fizički regenerišem. Rano ustajanje je moj lični, tihi ubica.

„Vidim svoje postupke i reči, a ako su pogrešni, ne mogu da ih popravim, da ih objasnim, da ih sažmem u jedan jedini postupak i jednu jedinu reč koji bi izrazili sve o meni…“

Žoze Saramago – „Godina smrti Rikarda Reiša“