Ulice

Mozgao sam na temu kako nikada nisam ziveo u ulici koja je nosila neki ideoloski naziv. Strazilovska po Strazilovu Branka Radicevica, pesnika, lep deo Fruske gore. Drage Spasic po poznatoj novosadskoj glumici. Danila Kisa po znamenitom knjizevniku. 

Onda sam se setio Sonje Marinkovic. Partizanka, streljana od okupatora. Nema veze, jer smo u tom stanu proveli najlepse gorko – slatke godina nasih zivota. Gorke zbog ratova i sankcija, zbog bombardovanja, nemanja love. Slatke zbog mladosti, nadanja i vere u bolje u sutra.

Kundera je pisao o necem slicnom kada je opisivao kako ga pogled na Hitlerov portret asocira na detinjstvo i prvi osecaj koji mu izaziva je toplina (ratno detinjstvo u Cehoslovackoj), a tek naknadno ono sto prirodno ide uz asocijacije koje izaziva slika omrazenog diktatora.

Ulice ponekad menjaju nazive. Nekada omiljeni likovi i njihova dela zamenjuju neki novi. Desi se i da stari „vlasnik“ , nanovo osvane, vrati se na svoje mesto. Neke ulice i pored najcesce nasilne promene, zadrzavaju negdasnja imena, jer stanovnici iz navike, nekad prkosa ili inata, a nekad po inerciji odbijaju da ih oslovljavaju „po novom“. 

Prodju godine, koje su mislile da su epohe, pa se ispostavi da se brzo zaboravi da su ikada postojale. Marsala Tita, AVNOJa, ustupile su mesto neretko upravo onima od kojih su ga uzele. Vratio se i Kralj Aleksandar i Pasic. Ko je uopste taj Admiral Geprat? – pitao me je neko kada je ubijen Djinjdjic. Djindjic vec stice svoje ulice. Prolaz Milana Mladenovica. Mali, ali vazan. Taman spram broja svojih fanova, koje lagano smenjuju neciji drugi fanovi.

Ne treba da bude teško.

Zapravo ne bi smelo da bude teško. Kada nam je teško, onda se mrštimo, a cilj je osmeh. Sećate se, lovimo dobre misli, „hvatamo“ lepši ugao gledanja na stvarnost.

Život pruža najbolje primere. Ličnom primeru nema premca. Sećam se spletkarenja sa samim sobom iz onih dana kada sam bio na režimu smanjivanja telesne mase. Nagurao sam svojevremeno preko sto kg na moju skromnu visinu. Počeo sam da osećam tegobe, srce, krvni pritisak, došli su i lekovi i sve zajedno sa mojom porodičnom istorijom bolesti zvonilo je na uzbunu. Dao sam sebi rok od nekoliko godina (na kraju je ispalo tri).

Išao sam tih dana (igrom slučaja) na jednu manju hiruršku intervenciju, što je uz kraći bolnički i kasnije kućni oporavak i poseban režim ishrane koji uz to ide, pomoglo da počnem. Nekako je brzo došlo proleće, pa leto (u periodu sunčanog i toplog vremena, ispada da je lakše smanjiti porcije) i kada je došao septembar zabeležio sam lagani pad od skromnih nekoliko kilograma. Pomerio sam jednu rupicu na kaišu i to me je osokolilo. Rekao sam sebi da nije nemoguće za vreme predstojeće zime, ako ne zadržati postignutu formu, ono barem ne povratiti se u staro, zapušteno stanje.

I tako, mic po mic, dva koraka napred, jedan nazad, za te tri godine uspeo sam da skinem čitavih dvadesetpet kilograma! Povremeno bih držao neke laganije da ne kažem umerenije varijante dijeta. Tek toliko da odviknem sostvenu tibu od zaista enormnih količina hrane koje sam ranije unosio. Znate ono, bez mnogo gladovanja, da bi se izbegao takozvani jo – jo efekat i to je to. Onda sam imao periode dijeta sa određenom vrstom hrane. recimo izbacim skrob, testo, slatko. Sve na kraće vreme. Pa onda opet malo dam oduška sebi. Bitno je bilo da ne vratim sve što sam izgubio kada dođu ti periodi „davanja oduška“. Svaki put je bivalo sve lakše i lakše, a ustvari sam prosto naprosto postepeno navikao svoj organizam na manje količine hrane.

Ona jedna rupa na kaišu za pantalone, pretvorila se namah u tri rupe manje na kišu, da bi danas to iznosilo čitava tri konfekcijska broja manje. Zapanjio sam se kada sam jednom obukao jedno svoje staro odelo. Izgledao sam kao klovn, kao čudo majke mi. Sve je visilo sa mene. Fora je što meni bliski ljudi nisu ništa veliko primećivali, jer sam im „bio na očima“. Ono što me je veselilo su izlivi iznenađenja i zaprepašćenja osoba koje dugo nisu imale priliku da me sretnu. Još više me je radovala činjenica da se krvni pritisak vratio u normalu i da mi je lekar potpuno izbacio jedan lek (uzimam, preventivno onaj drugi, ali tako je to, većina od tih betablokatora su manje ili više doživotne varijante).

To je to. Poslednjih meseci malo sam vratio koju kilicu. Volim da jedem. Obožavam. Ali evo… „ide“ proleće…

POKO INGLEZE

…ili što bi rekao jedan naš drugar: „U Italiji kada ti to kažu, znači da znaju najviše petnaest engleskih reči i to pogrešno.“

Istina, sreo sam cirka dvoje koji su natucali. Dama iz sekretarijata, koja po prirodi posla mora da opšti sa pridošlicama iz raznih zemalja i apotekar kod kog sam kupio kremu za akne sinu tinejdžeru naših dobrih prijatelja.

S druge strane, za svaku pohvalu je što je jedan bucko znao malo da opšti „po naški“, pa je čak, pokazao zavidno poznavanje naših običaja glede bahatog parkiranja, ali dalje raspredanje o bucku bi nas odvelo na drugi kraj od željenog.

Skretanje

Skretanje levo kod Albukerkija, ili kod Katrge na putu Čačak – Kragujevac (prolazite i kroz Mrčajevce; inače se radi o putu Čačak – Kraljevo, gde na jednom neuglednom „ipsilon“ razdvajanju puteva treba da „ubodete“ kuda za Kragujevac, jer znaka nema), nije isto. Za prvo, potrebno je pročitati jednu knjigu, dok za drugo treba imati prosto, zdravu pamet – inače, eto vas usred njive, ukoliko prethodno ne zaglavite u jarku.

Predeo je lep. Kod Knića je čak uzbudljiva vožnja u „čas dole – čas gore“ fazonu (pa ako preterate osećate se kao na rolerkosteru). Da ne pričam o Gružanskom jezeru. Inače je Šumadija kao jedna ogromna, gigantska Fruška gora – pitoma, plodna, valovita i to je to. Da sada ne gušim opisima svoj ionako omaleni auditorijum, jer su obe prirodne divote bezbroj puta opevane, naslikane i sve ostalo.

O čemu je, dakle, reč? O ženama, razume se (za vas koji ste ovde novi).

Klonjara ili da li je otmenije reci PRKNO ili na francuskom PRKNEU*

Znate, boraveći u velikom svetu, nekako shvatite da vaš koordinatni sistem zahteva hitnu rekonstrukciju. Ukoliko smatrate da spadate u onu manjinu manjine kojoj ne treba rekonstrukcija i čiji se svetonazor poklapa, odnosno uklapa u svetski, a ipak do sada nekako niste otišli tamo, nego ste ostali ovde (pa ili ste tu gde ste i za gde ste – ne ste, ili kao ja povremeno bacite oko preko), onda vam svaki povratak nameće jednu te istu matricu mozganja.

Znate, lepo je ući u javnu klonjaru koja miriše, u kojoj uvek ima tople vode i klonja papira. Znam, znam, ovde mnogi kućni toaleti ne izgledaju tako, a da ne govorimo o tome koliko je kuća bez toaleta, da ne kažem sa klozetima iza kuće.

Znate, mnogi ljudi koji su imali više prilike od mene, da vide tog velikog sveta, slažu se u jednom: Naša, takoreći domaća i zajednička nam, kolektivna mana jeste – zatvorenost. Nije ni ovo ni ono što ste pomislili, nego baš to, zatvorenost. Za uticaje, za drugačije mišljenje, za drugačije ljude, za novo, za znanje, za šta god se uhvatite. Mi još uvek mislimo da smo u pravu ako vičemo. Kao nije argumentacija to što je važno, nego decibeli.

Znate ono o zaverama, belosvetskim mućkama. Sve smo ih provalili. Kod nas važi ona: Što manje zuba u glavi, to veći stručnjak za geopolitiku ili strategiju. Avaj, jedno isto pitanje redovno ostaje bez odgovora: Šta ćeš sa tim? Odnosno, ako si ih već provalio druškane, imaš saznanje o njihovim namerama, šta ćeš glede toga preduzeti? Ništa, naravno, nastavićeš da sereš u kafani ili češće ispred kafane ili nekog dragstora ili radnje na uglu. I ljutimo se, brate, na velike sile. Zašto? Zato što gledaju svoje interese. Gledaju, kao što je oduvek bilo, svoja posla. Sada, mi, umesto da takođe gledamo svoja posla, mi gledamo tuđa posla.

Znate, putevi su bolji. Ljudi su staloženiji. Bolje i lepše su obučeni. Mi smo, doduše, lepši. Naročito naša deca i mladi. Zato su oni negovaniji. Nama vremenom počnu da ispadaju zubi, nekako se pohabamo. Kod nas ima više „besnih“ automobila, ali se zato kod njih manje voze polovnjaci.

Znate ono o „kiselom grožđu“. Zato pre nego što počnete da škrgućete zubima, pogledajte sebe u ogledalu. U klonjari, ako imate tamo ogledalo. Mislim, ako imate klonjaru.

_______________________________________________________________________________
*PRKNEU je izmislila znamenita blogerka Margo koja je svoje uratke objavljivala na,  na žalost, blagopočivšem domenu „Mojblog.rs“ (prim. GkGnV)

SLO

I? Kako je bilo u Ljubljani? Umalo da ostanem. Da su mi ponudili neki posao, recimo, da negde traže baba – seru javio bih se. Avaj, baba – sere su zamenili roboti.

Šalu na stranu, Slovenija je i u vreme Jugoslavije imala pokošene pašnjake, ulice su bile čiste i sve je nekako ličilo više na Austriju ili Švajcarsku, nego na ostatak Jugoslavije. Ono što me je uistinu pogodilo, je smirenost, opuštenost i ljubaznost svih koje sam imao priliku da sretnem. Da ne pričam kako mi se učinilo da Janezi izgledaju kao da su upravo izašli iz „Rašicine“ ili „Murine“ prodavnice ili neke tako radnje, znate već. Nisam video niti jednog prosjaka, nema pohabanih ljudi, nema ljudi koji preturaju po kontejnerima. Nema mesta gde bi čovek zapalio cigaretu. Čak ni po kafićima. Zato automati za kafu, sokove i slatkiše i grickalice rade kao podmazani. Ne zaglavljuju, uredno vraćaju kusur, ne ponestaje čas kašičica, čas čaša. Ono staklo nije umazano da ti pripadne muka (pa onda ni ne pokušavaš nešto sebi da naručiš).

Za jedan kratak tren, vratio sam se u osamdesete. Tačnije u Novi Sad osamdesetih. Daleke 1984. (Svaka sličnost sa onom 1984. je slučajna), Novi Sad je u ondašnjem Zagrebačkom „Vjesniku“ proglašen za najčistiji grad u SFRJ. U to vreme, odakle god da bih se vraćao, gde god da sam u krajevima bivše domovine boravio, dolazeći u rodni NS – nisam se vraćao na lošije.

Nisam viđao momke ošišane do glave. Mislim, u Ljubljani. Takođe, „u kadar“ mi nije uletela neka cura što liči na starletu.

Sve je, nekako, na svom mestu. Nema „besnih“ automobila, ali nema ni „krševa“. Bašte su pune, ali nema velike galame. Uveče se izlazi, ali nema histerije. „Nema strasti“ – reći će neko. Mislim da su tamo stvari daleko od toga. Pređite granicu, ostavite predrasude iza sebe.

Na posletku, četiri dana u Ljubljani zapravo su predstavljali radnu posetu. Moj klinac je nastupao na „EMONA“ festivalu duvačkih instrumenata. Nismo stigli da vidimo koliko smo hteli. „Konzervatorij za glazbo in balet“ je ganc nova zgrada. Imaju preskupe „Stanvej“-e, odlične uslove za rad. Po celoj Ljubljani greju kao za vreme Tita, s tim što svaki radijator može da se podešava.

Jebi ga…

XXX sigurnih znakova da ste odlepili

Ukoliko se pecate na naslove tipa:

Trip: Nećete verovati!!!

Najbolje je ovo ismejala ekipa sa Njuz.net prošlog Uskrsa: „Pre dva milenujuma Hrist je razapet, nećete verovati šta se dogodilo kasnije!!! „

12 načina da pokažete svom detetu da ga volite?

Za koga je to? Za ljude sa teškim emocionalnim poremećajima? Za keve psihopate?

Onda još i bezbroj njih na foru: 7 sigurnih znakova da je dobar/loš (zao?!) u krevetu? 8 znakova koji pokazuju da vas vara? 9 osobina koje ako nemate onda ste kreten?

Do sada ste to radili na pogrešan način.

Ovo se svodi na mog osobnog favorita: Kako pravilno kenjati? Sunce mu njegovo, znači čučavac je ipak zdraviji, makar zbog poze. Možda nađem još nešto u vezi sa pozama, pa da (im) se namestim?

Kada već ne mogu da pomognem, onda barem da se muvam okolo da me vidite

Čini mi se (molim retkog i cenjenog i dragog mi čitaoca da iz fundamenta i odmah u startu, obrati pažnju na izbor reči „Čini mi se“ umesto „Mislim“) da je najbolje kulirati kada se pojavi neka vest ili neko slično sranje. Inače mu svojom reakcijom dajemo vetar u leđa. Mislim, naravno na reakcije na društvenim mrežama, a ne u okviru neke, šta ja znam, građanske inicijative ili nečeg. Mada, u poslednje vreme je granica između to dvoje zamagljena kao granica između fronta i pozadine (Ko je imao i k tome još i učio ONO i DSZ, zna o čemu je reč – ostalima ostaje ONO i pozadina).

Mir u svetu, iskorenjivanje gladi i siromaštva, ekologija. Ne mož’ pogrešiti. Samo što treba biti nekakva mis (makar lokalna, ali je bitno da ste dobili priliku da vam gurnu mikrofon pod nos).

Dakle, potrebno je da prethodno postignete nešto. Svako može da ima nekakvo mišljenje. Sa širenjem NET-a svako može cenjeni stav i i da obznani. Samim tim, povremeno može da vam se desi da vas obznanjeno obeznani. Ništa vas ne sprečava da onda svoju obeznanjenost obznanite i eto vam minuti slave.

Samo, koga je briga? Mislim za vaše mišljenje. Zato mislim (a mogu vam reći, imam mišljenje o gotovo svemu o čemu se može imati mišljenje), da bi nekoga zanimalo šta ja to mislim, nužno je i poželjno da pre iskazivanja istog u javnosti, ili makar na društvenoj mreži, plasiram sebe kao nekoga čije se mišljenje uvažava. Ili barem, čiji je stav zanimljiv, ili poučan ili nešto. Znači, kao, ja sam uradio nešto važno, veliko ili malo, ali vidno. Zbog neke svoje osobine i dela izdvojio sam se iz mase i ljudi sada znaju za mene i jedan deo njih drži da ne bi bilo loše čuti šta ja imam da kažem o ovom ili onom.

Naravno, pomenuto izdvajanje iz mase mora biti izdvajanje po nečem dobrom. Inače bi svaka budala mogla da sa prozora skoči na glavu i da stekne status izdvojenog iz mase. Razumemo se, dakako, i znam da kapirate da nije lako (biti poseban, izuzetan po dobru, tako i po skakanju na glavu).

Mislim da je to mali kriterijum, da kažem kriterijumčić, koji bi skoro svako ko ima komp, tablet, mobilni, lap-top, mogao da ima na umu kada šopa po tastaturi iznoseći svoj stav, potpisujući peticije ili lajkujući i nedajbože šerujući. To što ja mislim, to može, a ne mora da dopre do nekoga. Ako i dopre, koga zabole? Mislim, mog’o bi neko da me pita: Po čemu si se ti to izdvojio pa da sad namećeš kriterijume? I zar nije i ovaj post, nekakav stav? Primeni ti bajo svoj kriterijumčić na sebe i zapitaj se!

Tatko

Stojim, a sve mi se čini da idem.

Bugarin pokušao da prošvercuje mrtvu kevu preko grane.

Fora je poroditi se, a odma’ posle par dana izgledati k’o da ništa nije bilo.

Kaže „Kriza muškosti“… pa majku mu, kako ne bi bila kriza?! Patrijarhat je odgovor na potrebu zajednice koji su smislili još pećinski ljudi i ovi pre njih i oni pre njih. Na potrebu zajednice kako god se ona zvala – da bude stabilna. Kol’ko – tol’ko stabilna. Gubitaka mora biti. Znači, da kažem, reč je više o prirodnoj pojavi, nego o društvenoj. Mada, sa teškim društvenim posledicama. I ličnim. Zbog radi čega je i odbačen. U najnovije vreme, fala Bogu, više nije IN (patrijarhat, dabome) i nemam problem sa tim. Mislim, nisam baš za to da budem glavni baja tako što ću nekoga da izlemam. Razumete me… i sve ostalo.

Avaj, nema nove ideje. Šta sad? Pater familias je odapeo i..? Vidite da se sve raspada i nema potrebe da neko sada u komentu pominje sve što ja nisam: od sociologije, preko psihologije, antropo ovo_ono_trt_mrt, pederi, lezbejke, sve do politike, vladavine korporacija… Kapiram, načitani smo svi ili barem većina. Dovoljno da ne moram da kenjam naširoko. Ključno pitanje je tu: Šta sad?!

Sve je manje pravih muškaraca, prave žene su sve nezadovoljnije (vidim klinke nazaduju, pa im se sviđaju ovi ćelavi nasilnici, a sestričina moje darlin’ iz Kanade kaže kako su „svi momci ovde ošišani kao neonacisti“ – ’nači nije svCki trend, mislim na her stajling). Da ne spominjem sve ostalo.

Jovo Toševski je onomad predlagao redefinisanje muškosti. Kao, i on je savremen lik, pa nije za starinsku vlast muškaraca, mada stalno provocira i hoda po ivici… a zapravo nema pojma ni on sirotan, nego vidi da je đavo odneo šalu. Na Islandu kao državi sa „najfeminističkijim“ zakonima i državnim uređenjem u tom fazonu – sve je više sterilnih muškaraca. Biologija odrađuje svoje, po svojim zakonima. Jebi ga, tačno se oseti da bi dr Jovo najradije uzeo močugu i lepo mu se brk smeje na onu karikaturu pećinka koji vuče za kosu ženu – ženku. Isto kao što deluje sasvim posprdno i bez eroCkog naboja karikatura velike, debele, predominantne, džangrizave žene i pored nje sitnog čikice sa đozlama.

Dakle, big old fešn ćale je otegao papke, klinke su sve sisatije, klinci sve nabildovaniji i gluplji, vi kakate online k’o da se ništa ne dešava, desničari se oblizuju, ide im voda na usta kol’ko ideja im se roji, keve k’o keve – samo nemo’ da neka ne dočeka da je vucaraju ko Tuta svoju sa početka posta.

O biljkama i koječemu drugom

Gledao sam skoro na jednom od kablovskih, naučnih kanala emisiju o najnovijim saznanjima o biljkama. Ispada da su one mnogo više od onoga što smo do sada mislili da znamo: Imaju moć da komuniciraju (hemijski), imaju ćelije slične neuronima u mozgu životinja, mogu da osećaju, poseduju neku vrstu pamćenja. Domaći zadatak za vegeterijance.

Sve je, odista, podložno promenama. Pa čak i moja odluka da blog koristim isključivo kao beg od stvarnosti. Stvarnost je više od onog drugog, od ne-stvarnosti. Kao što je čestica istovremeno i talas (u fizici, preciznije u kvantnoj mehanici; ionako savremena astrofizika sve više liči na neki isuviše složen model univerzuma iz Indije od pre nekoliko soma godina). Sve je moguće. Ili se, pak, samo tako čini?

Postoje i postojali su ti momenti u istoriji kada se stari sistem urušava(o). Nestajala bi pravila koja su dugo, dugo bila na snazi. Tada bi se činilo, kao i danas uostalom, da je moguće i ono što nije moguće. Vešti i bezobzirni se snađu nekako u svemu tome i oforme elitu za novi poredak. Kako je taj, da tako kažem elitistički gen, izgleda nasledan (kao i mnogo toga) i kako izgleda – veoma žilav, imam osećaj da od vajkada jedni te isti likovi zauzimaju mesta u VIP ložama. Razume se, isto tako, ostatak raje iz partera, takođe, pripada grupi srodnika, s onu stranu privilegija.

Kako je onda moguće da čestica bude istovremeno i talas, a da se retko kada zalomi da neko iz raje odskoči iz partera do balkona? Šta su sociološke zakonitosti jače od fizičkih? Ili je tu reč o nečem drugom?

Vegeterijanci i ostali… pa mi jedemo jedni druge i od toga živimo od kada je život nastao. Biljke ne.