Ništa nije kao što izgleda

…ili barem nije totalno. Ili skoro ništa.

Evo, na primer, današnji klinci, da ne kažem mladež, omladina. Kao, ne čitaju, tupi su, prazni, materijalisti, oportunisti, površni, nepametni. Zapravo je obratno (osim čitanja). Kontaju (naravno da kontaju – pa ovo je njihov svet delimično, a sutrašnjica skroz pripada upravo njima) šta se traži i koliko je dovoljno. Emocije drže unutra. Niko nije kriv što ste vi dinosaurus i što ovo nije vaš svet. Vi ste ti koji ovde ne pripadate, a ne oni.

Uostalom, imali ste svoju šansu. Ima nečeg perverznog u žalu za mladosti. Što ste uradili uradili ste, sada je red na nekog drugog. Tako stoje stvari i onoga ko je ih je tako postavio (ili ono, zavisi u šta verujete i da li uopšte u nekoga ili nešto verujete) zabole za vaš stav o tome, ili vaša osećanja, ugao gledanja ili bilo šta vaše. Osim duše.

Duše ima i bez obzira da li je neko  pročitao sve knjige koje ste vi pročitali, ona je tu. Kao što je bila tu i pre nego što su napisane. Ne znam da li neko vodi računa o tome. I o duši… na koncu gde će vam duša, kada toliko kritikujete nove naraštaje? Pa i vi ste nekad bili novi naraštaj, a vidi u šta ste se pretvorili.

Svi ti Don Žuan(ov)i

Morate da volite zene. Ukoliko vam je, iz bilo kog drugog razloga stalo da budete sa sto vecim brojem zena, vi onda ne volite zene, nego ste rob sopstvene tastine.

Svako od nas poznaje beram jednog lokalnog Don Juana. Bilo da je doticni junak u kraju, miljenik zena u firmi, pojava u kaficu na uglu, uvek cete da primetite njegov ponos. Nesto u drzanju. On misli da ga to odvaja od ostalih. Najcesce je to zgodan cova. Jedan deo njegove „slave“ posledica je samoreklame. Bilo da je rec o realnim cinjenicama ili laganom preterivanju. Kod kuce ga najcesce ceka zena. Nju mozete da prepoznate tako sto je mahom neraspolozena, ali to je neka druga prica.

Morate dobro da izgledate. Pri tom mislim da je bolje da niste previse lepi, ili ne daj boze sasvim ruzni. U oba slucaja, nije da nemate sanse, ali cete morati vise da se trudite.

Bred Pit ili Dzoni Dep? Svejedno, ona ce misliti da ste too much. Jedna moja poznanica je prevarila svog (pre)zgodnog momka sa prijateljem. Ocekivala je njegovu izdaju. Nije mogla da ne primeti kako ga mnoge zene prosto gutaju ocima. Nije pomagalo to sto je on bio tih i povucen lik koji je voli. U tom iscekivanju da je izda on, izdala je ona njega.

S druge strane, tesko je naci zenu koja vam nece reci kako nije bitno da (li) je muskarac lep. „Lepota je za zene“. Ipak, ako dobro izgledate, mnoga vrata vam se lakse otvaraju, a do mnogih necete ni dospeti ukoliko ne zadovoljavate taj osnovni, ili recimo prvi kriterijum (po vremenskoj skali ili, ako bas hocete po redosledu, a ne po vaznosti).

Svi ostali, manje lepi ili cak ruzni muskarci, moraju da se po necemu istaknu i(ili) da budu izuzetni u tome. U suprotnom, zauvek ce ostati uskraceni za mnoge lepe trenutke. Budite sigurni, ma koliko vam to neka zena poricala. Sve one brojne zene koje su sa manje privlacnim, ili neprivlacnim muskarcima u dugim vezama i brakovima, dokaz su za to. Brak je brak. Isto tako i one malobrojne koje su sa njima u neobaveznim vezama. Ko zna koji kec je tu zaigrao?

Ipak, ako ste dospeli dotle da vas neka zena stvarno voli, mozete biti Kvazimodo, ili najodvratniji stvor, to nece biti bitno… ali i to je neka druga prica.

O neslušanju ili ko tu koga „seen-uje“

Niko više ne sluša, niti ga zanima. Dao bi se napraviti mali serijal od mojih postova na ovu temu. Zgodan, onako lep, portabl serijalčić, za na policu ili poput heklanog miljea preko TV- a. Smotaš i baciš.

„Smotaš i duvaš.“ – rekao bi neko. Moja poslednja duvka zbila se poodavno. Valjala bi nekakva smejalica, ali čujem da nema više toga.

Mnogo toga nema više. Vremena se menjaju, ljudi se menjaju. Neki od njih odlaze. Dolaze novi i donose čak i novi sleng. Svidela mi se kovanica „sinovati“. Potiče sa društvenih mreža, kada vam, posle poslate poruke, sa ekrana vašeg najnovijeg gedžeta bljeska „seen“. Viđeno, dakle, kao, sagovornik je video šta ste mu napisali. Međutim, ponekad sa druge strane odgovor izostane. Onda to „seen“ počinje da bode oči, a nešto kasnije i sujetu i sve… Onda „sinovati“ (ili „seen-ovati“, ne znam koje je ružnije) znači da vas neko kulira najstrašnije. Vidi o čemu vi to, ali ga zabole da vam odgovori ili odreaguje na bilo kakav način. „Sinuješ me“ pročitao sam skoro i časna reč, učinilo mi se na prvi pogled da piše „siluješ me“.

Privlacnost

Setio sam se kako me je jedan poznanik nedavno pitao „U cemu je fora, kada nit’ si lep, nit’ si bogat? Ozenjen si, imas dete, pustio si stomak, imas los ten, nizak si (a vidi mene), kosa pocinje da ti se proredjuje. Kako jbt?“

Odgovorio sam mu nekom bezveznom salom. Nikada mi ne bi poverovao da sam time pokusao da sakrijem cinjenicu da ne znam odgovore na njegova pitanja. Razmisljao sam, naravno, nebrojeno puta o tome. Ponekad mi se ucini da zapravo nikada nisam ni prestajao o tome da mozgam. Sta ustvari privlaci zene?

Glupo je pisati o tome posle toliko stranica napisanih na tu temu. Posrednih i neposrednih primera, velikih misli jos vecih mislilaca. Imam utisak da je gradja sistematizovana i da je potrebno samo otvoriti „knjigu“ na pravoj stranici. Odgovarajucoj za dati momenat.

Ipak, jos postoje likovi koji se pitaju u cemu je tajna. Svako od nas nosi delic te tajne i svako za sebe je isti pokusao da upotrebi. To bi trebalo da je dovoljno, jer nije tajna da svaki od tih malih delova, koriscenjem otkriva jos ponesto. Ponekad je bolno, ponekad radosno i mislim da je najveca mudrost u vezi sa celom tom ujdurmom, okrenuti stvar na salu. Kada god je to moguce (naravno, prvenstveno vodeci racuna o tome da niko ne pati, da niko ne bude povredjen, i kada se to i ostvari – eto srece).

Na zalost, mnogima to nije dovoljno. Doticni lik sa pocetka ovog posta, nije bio svestan da je, zapravo, trazio savet od mene kako da prevari svoju dragu, kako da nastavi da je vara i na kraju krajeva , kako da sjebe i svoj i njen zivot i zivote svoje dece.

S druge strane, sve sto je lepo u nekome (pa i na nekome, sto da ne), privlaci ljude. Primetio sam da zene, nekako, najvise primecuju one momente u kojima sam istinski nezainteresovan. Iz nekog razloga mi je svejedno i tada njima prestaje da bude svejedno. Verovatno je caka u opustenosti. Iskreno zadovoljstvo je magnet. Stoga, mozda taj izraz „svejedno“ nije sasvim odgovarajuci. Podrazumeva neku vrstu letargije, ili tako necega. Nisam na to mislio. Imao sam na umu, sve one bolne trenutke koje je svako od nas doziveo ili dozivljavao, ili dozivljava zbog ljubavi, ili odsustva ljubavi, ili razocarenja i slicno… pa mi je nekako „legao“ upravo taj termin.

NEMAM VREMENA ZA TVOJE SUZE

Moje dete je u pubertetu. Muško, mislim, pa ima „jednostavniju psihičku strukturu“ od recimo neke devojčice istog uzrasta (Jebote zvučim kao ona Lujza Hej). Istopolni roditelj, što bi se reklo, lakše ću naći zajednički jezik, pomoći savetom i sve to.

Tek je počelo. Da se razumemo, uskoro će napunuti trinaest, ali ne računajte da je to istih onih trinaest kao kada ste vi imali toliko. Ne, drage moje i dragi moji, daleko od toga.

Oni koji imaju nešto stariju decu, govore mi kako „sve to prođe“. Odista su to prošli i danas imaju neke druge, nove pobleme. Ovi sa mlađom decom, uglavnom me gledaju belo. Zure u mene sa nevericom i misle da sam pošandrcao i da svakako preuveličavam. Ne može biti TO u tako ranom uzrastu, ali ja im odgovaram da će videti uskoro. Sapatnici, sabraća sa kojima delim sudbinu, ili ne prate ili su izgubili trag, ili naprosto ophrvani sopstvenim potomkom vezu svoju priču. Ponekad sličnu sa ovom mojom, a ponekad ne. Kako god, pomoći mi nema.

Zanimljivo je kako su „dešavanja“ u životu moga mladog Vertera, izazvala raznorazne asocijacije, uvide (da ne kažem „primale“ uz izvinjenje A. Janovu za rabljenje termina) kod mene samoga i iz najdubljih nivoa sećanja izvukla neka moja emotivna iskustva. Zajedno sa sećanjima i podsvest (mamicu joj…) „radi“, te uz racionalne, pristižu i iracionalni momenti. Sva sila emocionalnih sranja, koje je mladi čovek svojevremeno potisnuo, iznenada isplivavaju kod sredovečnog tipa.

Više decenija stara prašina ispod tepiha ume da guši. Raznorazne klice namnožile su se tu sa svim svojim nusproduktima, toksinima i kojekakvim otpadom. Sinak sa svoje strane, na početku svog puta, stoji i posmatra me. Čita me kao knjigu (kao što, uostalom, deca umeju, često još od najranijeg uzrasta).

U onim retkim momentima, kada je umesto „ne smaraj“ spreman da me sasluša, ali i da sam prozbori koju (sve dragocenije kako vreme odmiče) i kada je potrebno da upotrebim svu svoju kreativnost, znanje, iskustvo, elokvenciju i što efektnije izložim svoje misli (jer duga izlaganja unapred su osuđena na propast kod malih Spartanaca), naiđu moji lični tovari.

Napor da stresem prašinu sopstvenih nerazrešenih emotivnih dilema, zatomljenih strahova, patnji iz rane mladosti, inhibicija, lutanja i promašaja, ponekad mi gotovo natera suze na oči. Javila mi se nesanica. U prvo vreme, lagao sam sebe kako je u pitanju briga za emotivni spokoj podmlatka, ali mi se brzo razbistrilo. Moraću, zajedno sa njim, ponovo da odrastem.

Let’s talk about sex

Varka telom. Nije post o seksu. Ustvari jeste, ali samo jednim svojim delom.

Kada vaši potomci dođu na svet i počnu da ga istražuju i da uče, pretežni deo njihovog okruženja vi ste u mogućnosti da na neki način kontrolišete. Međutim, kako deca rastu, smanjuje se vaš udeo, da bi na koncu, sasvim prirodno, skoro u potpunosti nestao. Naročito ako ste normalni i ako živite u normalnim okolnostima.

Avaj, okolnosti su takve kakve su. No dobro. Negde na sredini tog puta, vaša gotovo potpuna kontrola nad uslovima života vašeg mladunca je stvar sećanja. Manje ili više, daleko je i onaj kraj puta, kada ćete, budući da ste zdrava jedinka i da, ako imate sreće, uživate u isto tako zdravoj zajednici sa podjednako zdravim partnerom (ali ne nužno) – pustiti ptičicu da odleprša (Nek’ izvine Halil Džubran na tako nespretnoj parafrazi fenomalnih mu stihova).

Gde smo, dakle? Negde na sredini puta. U međuvremenu, potomak je uveliko počeo da se upoznaje sa društvom, odnosima u društvu, uči već dosta dugo, kako ovako, tako i onako u školi. Tu su prva saznanja o društvenim mrežama, o emotivnim odnosima, o odnosima između polova, pa i o seksu. Onda shvatite da su se stvari malo izmenile u odnosu na ono kako su bile postavljene u doba kada ste vi bili u dobu u kom je danas vaše čedo.

Za početak ne ide sve istim redom. Emotivni odnosi i seksualni odnosi, kao da su zamenili mesta. S tim da ovi prvi, egzistiraju nekako u senci. Ili barem u magli, nejasno povezani sa nečim što se zove kompetitivnost, slabost, uspeh, ali kada bih nastavio dalje otišao bih daleko od onoga o čemu sam hteo da popričamo. Važno je, naime, da su emotivna hladnoća i praznina, napunjeni nečim drugim (još istražujem čime sve i kako idem dalje tako raste moj strah, ali kako reče Milorad Pavić… dobro, ovde neka bude kraj citatima i parafrazama).

Isto tako seks je zauzeo mesto ravno po značaju slici obnažene starlete na bilbordu pored puta, koja svojim dupetom i sisama zasenjuje saobraćane znake. Lako, kao starleta što namiguje sa reklamnog panoa, ide i korišćenje istog tog seksa u sasvim profane svrhe od strane sasvim ne-profano vaspitanih mladunaca i tako to krene… a ja ako krenem dalje bez odgovarajuće opreme, usraću se od straha i neću moći čak ni da zavapim za pomoć, za savet. Šta god.

GkGnV

Ćuprija, most, plaćanje, dostojanstvo, ovo – ono

Sa svojim dostojanstvom možete samo da paradirate. Vrag je odneo šalu i u krizi i siromaštvu, dostojanstvo se zalaže. Ili prodaje kao porodično srebro.

Može biti da vaše nije na prodaju. Niste se „savili“ nigde. I nikome… niti u politici, niti ste na roditeljskim jaslama. Radite bilo šta, samo da je pošteno. Okay, okay… onda dođe ono vreme – nema ovoga ili nedostaje ono, potom dođu deca i razna poređenja i ako i tada stojite kao na početku, ne gine vam da se polako pretvorite u neki operetski lik. Ukoliko niste toga svesni, onda ste se već pretvorili i sa svojim zakrpama na turevima i uvrnutim, na prstima bušnim čarapama, čikam vas da se izujete.

Jebote, šta je to brak?

Ima ona zakonska definicija, ali to je totalno debilno.

Rekao bih da nije mnogo blizu istini ni ono od Duška Radovića što matičari čitaju na venčanju, ali je, barem, duhovito.

Postoje dve osnovne „škole“ ili gledišta (neko bi rekao „struje“, ali kada se spomene struja ja se ili uplašim od udara, ili pomislim da će da me odnese):

Prvo je stanovište populacije koja još nije u braku. Manje ili više – radi se o predrasudama koje su formirane od strane majki i očeva, pojačanih iskustvima razvedenih poznanica i poznanika. Ušunja se tu i po koje autohtono mišljenje… ali s obzirom da je autohtono, ostavimo ga na miru da kulira u svom dvorištu i tetoši kućne ljubimce koji mu pomažu da dočeka smrt ne razmišljajući puno o samoći.

Drugo stanovište je zapravo odjek mnoštva glasova, onih parova koji su uspeli da se venčaju i pokušavaju da nam ispričaju svoje priče ili delove tih priča. Halabuka koja se tom prilikom stvara lako će da demotiviše svakog pionira u njegovim pokušajuma da prokrči kakvu – takvu stazu, prolaz ili bogaz za sebe i one koji ga, eventualno, slede. Mešaju se tu smeh, suze, uzdasi i svađe supružnika, dečija graja, razglabanja roditelja, rodbinska i komšijska ogovaranja, pa se umeša i pijani kum, koji na nekoj slavi, ili rođendanu, neumesnim humorom nastoji da oraspoloži klonule goste.

Ipak, nije svaki pokušaj klasifikacije osuđen na propast. Istina je, doduše, da svako ima svoju priču, kao i ona narodna koliko ljudi – toliko ćudi, ali jedan kriterijum se izdvaja kao sasvim pogodan. Sve, naime zavisi od vremena. Koliko je ko vremena proveo pre braka, u braku i u životu i sa koje vremenske tačke iznosi svoje gledište.

Tako ćete biti u situaciji da slušate cvrkutanje mladog para. Oni su simpatični. Svi smo, nekako, na njihovoj strani. Dobro, onih nekoliko ljubomornih drugarica i njegova mama, ustvari nisu loše. Daćemo im malo vremena da se priviknu na novu situaciju. Naš friški par još uvek ima osunčani ten sa svadbenog putovanja i malo su oboje zadihani, ali neka ih… njoj je izostala menstruacija.

Nije prošlo mnogo vremena. Objektivnom posmatraču nije puno toga promaklo dok je gledao Mundijal i jedno otvaranje Olimpijade, kad eto nam naših mladenaca (sada je to već malo ironično reći, s obzirom da imaju dvoje dece, jedno u kolicima, a drugo hoda držeći se za ista). Ona odlično izgleda. Nosi modernu tuniku da se ne vidi ono malo što je dobila na bokovima, a pantalone u koje nije u stanju da se uvuče poklonila je mlađoj sestri, „da ih ne gleda“. On je pustio stomačić, ali je obukao novu košulju koja se nosi ispasana. Misli da će brada od dva dana njemu pristajati, kao da je namerno puštena, ali ga odaju zalisci na čelu. Istina, radi se, maximalno, o dva reda dlaka koje više nisu sa nama, i ko ga ne poznaje od ranije neće ništa primetiti. Zato je ona primetila njegov pogled iskosa, kojim je propratio prolazak dve zgodne tinejdžerke i munula ga laktom u slabinu, na šta se on kiselo nasmejao…

… jer u susret im je išao par četrdesetogodišnjaka (Ona tvrdi da mora da su u drugoj polovini četrdesetih, a on kaže kako sumnja u to, a čak i da jesu – odlično se drže). Upoznali su ih letos na moru. Imaju devojčicu od trinaest leta i dečaka od devet. Malu nisu ni osetili, jer je po vasceli dan otpadala u ležaljci i listala ilustrovane časopise sa sluškama u ušima, povremeno čitajući i neverovatnom brzinom kucajući SMS-ove. Mali im je povremeno zadavao glavobolje, jer je dizao strašnu galamu sa drugarima, baš ispod prozora njihovog apartmana, nekako uvek u vreme kada je trebalo uspavati bebu. Zato su svo četvoro uživali kada deca utonu u san, jer su se kartali, ćaskali i šalili se do duboko u noć.

Njoj je imponovala pažnja i povremeni diskretni komplimenti zrelijeg muškarca. Zabavljala je i činjenica da je njegova supruga to primetila i iskulirala. Ipak, nisu joj promakli povremeni skener – pogledi iskusnije konkurencije.

Malo su im zavideli na količini love… Da, imali su i veći stan i nova kola, za razliku od njihovog polovnog „Renault-a“ i činilo se da imaju mnogo slobodnog vremena, jer su im deca već bila velika.

On je voleo da razgovara sa svojim novim, starijim drugarom i da, kako je rekao „skida fazone“. Ona je bila ljubomorna na skupu odeću i kozmetiku svoje nove, zrelije poznanice, ali je malo popustila kada je videla prve znake starenja na njenom vratu, rukama i telu (ipak, divila se, potajno, stilu…), a naročito je fascinirala ležernost i naizgled, lakoća s kojom je ova uspevala da ih prikrije.

– „Pa… novo je to što mi je svekar preminuo. Da, nije mogao da se pomiri da nje nema. Nije prošlo ni dve godine. Jeste, dvosoban stan. Izdavaćemo ga, dok mala ne krene na fax, a onda ćemo videti.“

Brodolom, brakolom

Brak… kriza braka, razvodi… u čemu je stvar?

Nije u pitanju samo (ljubavni) odnos izmedju dvoje. Reč je o porodici (ne samo imajući u vidu decu, jer moguće su i porodice, odnosno brakovi bez dece). Ipak, ta zajednica, nije entitet za sebe. Nju čine pojedinci, individue sa sopstvenim potebama koje su oformile neku vrstu saveza.

Porodica znači i dom, neko mesto u koje se svaki dan vraćam(o). Ponekad je teško razlučiti da li se prilikom tog povratka, više vraćamo sebi ili drugima? Izgleda da cela stvar puca, ako se tu negde, ravnoteža naruši.

Ostalo… poligamija, poliandrija, štatijaznam, to su sve alternative-ćorsokaci. Gluposti, često duplirane pokušajima da se od njih napravi nekakav koncept.

Pojedinac treba da bude načisto da li mu je potreban dom, porodica, brak i deca, ili samo nešto od navedenog, ili ništa. Čak i tada, neuspesi, odnosno brakolomi nisu retkost. Olujna vremena.

Kad je nemirno more predstavljalo prepreku za hrabre mornare?

Broj stana

– „Ružo, šta kažeš, broj tvog stana je 714?“
– „Da.“
– „Au, kol’ko tvoja zgrada ima stanova?!“

Možda izmisle neku novu religiju. Ideologiju, nešto. Ne vidim mogućnost nekakvog prevrata. Barem ne kreativnog. Nasilni ili nenasilni, spontani izlivi nezadovoljstva da, ali da se nešto dobro iz svega toga izrodi, sumnjam.

Kod nas je nezapaženo prošla propast Argentine iz 1993. godine (Nije teško skapirati zašto je cela stvar prošla relativno neprimećena među ovdašnjim življem). Moj drug voli da kaže kako je tada njihov predsednik izašao pred parlament i rekao: „Jebi ga, pukli smo.“ Čovek je obelodanio da je država bankrotirala. To je izazvalo revolt masa, koje su izašle na ulice, polupale izloge stranih kompanija, radnji i banaka. Zapalili su sve živo, malo se istresli i onda na zgarištu sopstvene države i društva, još dok se dim nije sasvim razišao upitali: „Šta sad?!“

„Volite se ljudi!!!“ – uzviknuo bi neko. Lažni proroci. Bezbroj proročanstava navodi upravo masovnu pojavu kojekakvih (Već, kao što smo videli, u najavi lažnih) proroka, mesija kao znak dolazećeg kraja sveta. Kada se osvrnem oko sebe, kontam da je danas to vreme. Od lajf koučinga, preko raznoraznih pokreta, sekti, vraćanja na „stare vrednosti“ koje nisu ništa drugo nego perverzno iskrivljene, vulgarno protumačene, pogrešne kvazi ideologije, kratkog dometa, ali potencijalno velike razorne moći.

Kraj sveta može da bude kao u holivudskim filmovima mega/giga produkcije. Katastrofalan, ili katastrofičan sa sve istrebljenjem od strane kakve (Izazvane ili slučajne) zaraze, usled pada meteora, komete, invazije vanzemaljaca, ili koje dolazi kao posledica erupcije super-vulkana. Sve to će na kraju da izbegne šačica preživelih Amera među kojima je i ona mala plava i njen dečko koji su slučajno, jašući na nekom velosipedu, nabasali na grande sklonište, vozilo ili letelicu umesto Nojeve barčice. Čisto da prosečan gledalac-bolid ima sa kim da se identifikuje.

Svašta nam, dakle, preti. Moguće je da se ponovi istorija i kao kod propasti Rima, da najnoviji smak sveta, predstavlja u stvari miks „unutrašnjih protivurečnosti“ društva i Velike seobe žvalusa, koji su u spregnutom dejstvu uspeli da sruše civilizaciju samu, koja se oporavljala do pred kraj mračnog Srednjeg veka i nikada se nije u potpunosti oporavila. Kao što rekoh, to je čini mi se već počelo.

– „Vlado, a tvog?“
– „Šta mog?“
– „Broj tvog stana?“
– „13.“