U S B

Verovatno bi se cela stvar završila na tome. Odvezli su zajedno Gordanu na aerodrom. Prošetali su se to popodne po centru Beograda, seli u kola i vratili se do večere u Novi Sad.

 

Međutim, sutradan, Marko je rano otišao u teretanu, a Jelena je ostala da sačeka Mariju, ženu koja im sprema stan i povremeno pegla. Dogovorila se za taj dan da se vidi sa dve prijateljice da zajedno popiju kafu. Termin se bližio, Marija još nije dolazila, a nije se javljala na mobilni telefon. Jelena je odavno doručkovala, ispratila Marka, odabrala garderobu za prijatano i sunčano jutro i sada je već nervozno prebirala po ladici tražeći ključeve od kola. Izvlačeći svežanj ključeva, zakačila je privezak na kome je visio maleni USB. Nije joj bio poznato da u kući poseduju takav i znatiželjno ga je zavrtela prstima. Na jednoj strani je tankim markerom bilo napisano, skoro sasvim izbledelo ime „Gordana“.

 

Uključila je lap-top i gurnula USB. Kliknula je na „Trascedent disc“ i na monitoru su počele da se pojavljuju fotografije…

Ulice

Mozgao sam na temu kako nikada nisam ziveo u ulici koja je nosila neki ideoloski naziv. Strazilovska po Strazilovu Branka Radicevica, pesnika, lep deo Fruske gore. Drage Spasic po poznatoj novosadskoj glumici. Danila Kisa po znamenitom knjizevniku. 

Onda sam se setio Sonje Marinkovic. Partizanka, streljana od okupatora. Nema veze, jer smo u tom stanu proveli najlepse gorko – slatke godina nasih zivota. Gorke zbog ratova i sankcija, zbog bombardovanja, nemanja love. Slatke zbog mladosti, nadanja i vere u bolje u sutra.

Kundera je pisao o necem slicnom kada je opisivao kako ga pogled na Hitlerov portret asocira na detinjstvo i prvi osecaj koji mu izaziva je toplina (ratno detinjstvo u Cehoslovackoj), a tek naknadno ono sto prirodno ide uz asocijacije koje izaziva slika omrazenog diktatora.

Ulice ponekad menjaju nazive. Nekada omiljeni likovi i njihova dela zamenjuju neki novi. Desi se i da stari „vlasnik“ , nanovo osvane, vrati se na svoje mesto. Neke ulice i pored najcesce nasilne promene, zadrzavaju negdasnja imena, jer stanovnici iz navike, nekad prkosa ili inata, a nekad po inerciji odbijaju da ih oslovljavaju „po novom“. 

Prodju godine, koje su mislile da su epohe, pa se ispostavi da se brzo zaboravi da su ikada postojale. Marsala Tita, AVNOJa, ustupile su mesto neretko upravo onima od kojih su ga uzele. Vratio se i Kralj Aleksandar i Pasic. Ko je uopste taj Admiral Geprat? – pitao me je neko kada je ubijen Djinjdjic. Djindjic vec stice svoje ulice. Prolaz Milana Mladenovica. Mali, ali vazan. Taman spram broja svojih fanova, koje lagano smenjuju neciji drugi fanovi.

Dva u jedan

Sad, roditeljstvo ima svoje izazove. Svako doba deteta (bogme i roditelja) nosi svoje. Meni je odnos sa mojim potomkom značajan i zbog toga što mi daje propusnicu za svet u nastajanju. Kako deca rastu (a mi starimo) svet lagano prestaje da bude naš i postaje njihov. Jedan od načina da i sam rastem jeste da budem koliko – toliko u toku.

Blog nije uvek zgodan medijum za otvoreno iznošenje problema. Vidim da su mnogi meni važni ljudi, blogerke i blogeri do čijeg mišljenja itekako držim, pomislili da sam u prethodnom (objavljenom pa izbrisanom) „članku“ izneo nešto slično. Nisam, što ne znači da mi se nekada neće desiti.

Prosto svašta čujem, svašta vidim i onda mi to nametne neke dileme, pitanja, moguće odgovore. Nekada me asocira na neke sopstvene, često nerazjašnjenje nedoumice iz mladosti, neproživljene momente ili proživljene bez dubljeg uvida…

Budući sklon posmatranju, tumačenju, često i komplikovanju i „overthinking-u“ dabome, što su mnogi od vas odavno primetili, sastavim tekst i objavim ovde u nadi da ću čuti nešto što će mi pomoći. Bilo šta. Osim, naravno opaski da je sve to normalno, već viđeno, da će proći i naravno osim opaski o tome kako previše razmišljam. Sve to iz jednog, veoma, veoma prostog razloga – ja to drage moje i dragi moji znam i sam.

* * *

Nije moguće proživeti više života odjednom.

Pojedine grešne duše nastoje da udahnu iz sve snage. Neki od njih zaigravši se, izgube sebe. Koliko imati sebe, uistinu znači ograničiti se na jednu dimenziju Sveta (ili recimo više, tih, kao, dimenzija, ali usko povezanih)?

Čitao sam, pokušavao da se „krećem“ što više, da što više toga čujem. To sve na onim poljima gde sam smatrao, odnosno gde i danas smatram da nisam imao prilike da sam „zagazim“. Naravno, teško je skapirati pijanstvo dok se sam ne opiješ, ali neke stvari, neke recimo tako, aspekte života, moguće je doakati mozgom (pazite, mozak ima mnoge funkcije, neke još neotkrivene i kada kažem „mozak“ ne mislim isključivo na ratio). Ponekad je najbolje slušati druge, nekad je knjiga prava stvar.

Blog, dabome, spada u jedno od mojih pomagala.

KRAJ DOLAZI NAGLO

Postoji jedna gojazna spodoba u mojoj blizini. Da se razumemo: Nemam niš protiv buca, niti protiv bilo koga sa nekom slabošću, zavisnošću ili slično. Fasciniraju me ljudi koji imaju strasti, pa makar to bila i strast prema hrani.

Radi se o individui čija je preuhranjenost izraz neizmerne ljubavi prema sebi i samo sebi. Njena spoljašnjost ilustruje njenu unutrašnjost i to je načinilo temom ovoga posta. Dobro, ne celog posta, nego recimo njegovog uvoda. Dakle tema uvoda ovog posta je pregojena spodoba. I njen odnos prema sebi i drugima. Ona sve tamani, kao hranu (hranu bukvalno, ostalo metaforički).

Post kao post (dobro bi došao i junakinji uvoda, ali i meni koji sam počeo da vraćam silno salo koje sam izgubio u proteklih nekoliko godina). Ima on svoje zakonitosti. Nije moguće doakati mu niti uvodom, niti razradom.

Zaključci ovde, uglavnom, izostaju sa časova, beže (možda baš nije korektno reći „iz škole“, jer je malo ko čitajući moje uratke, mogao nešto naučiti), migolje, pretvaraju se u polusenke, utvare.

Razrade ne manjka, ali ona ponekad nema baš nikakve veze sa, recimo, naslovom. Ili uvodom.

Kraj dolazi naglo.

VODI VODI PA STA AKO NE GODI

Puno ima ljudi koji su sami. Isuviše onih koji su usamljeni. Postoje i oni koji svoje najbliže uzimaju zdravo za gotovo, najbolje iz svoje okoline kao da će zauvek biti tu. Ima i umornih, „smorenih“, slomljenih, zbunjenih, koji nemaju kome da žure, pa bazaju po pijacama i tržnim centrima.

Samovanje je nekada blagotvorno. Zavisi na koji način samujete, i naravno – koliko dugo to samovanje traje (i da li je po vlastitoj želji ili nije). Lakše kada imaš love, pa ideš tamo – vamo. Bez kinte je kao samovanje protiv svoje volje – kao samica.

Ovi što vode pse.

Oni što ostaju do besvesti na poslu, samo zato što nemaju kome da se raduju, i što se njima niko ne raduje. Himleri, sitne knjigovođe.

Jedino upaljeno svetlo pred svanuće. Kao jedno otvoreno oko na silueti zgrade, koja u mraku izgleda kao kiklop.

Ovi što ne vode pse, ali pričaju sami sa sobom.

Borci za prava potrošača u svađi sa zajapurenom kasirkom u marketu, što stvaraju kilometarske redove sve nervoznije sabraće potrošača. U korpi hleb, mleko i eventualno pavlaka.

Psi što ih niko ne vodi.

NEPODNOSLJIVA LAKOCA NEPOSTOJANJA

Postoje ljudi koji unose svetlost u naš život. Znate već nekoga ko „osmehom ozari prostoriju“, ili nekoga sa kim recimo „i najteži momenti izgledaju ne tako crno“. Dakako, kako to biva (često) na ovom blogu – nije o njima reč.

Mislim na one individue, koje su „u stanju da i najteže situacije učine još težim“. Pesimisti, nesavitljivi, egoisti, namćori, sarkastični (bez zrna duhovitosti ili neke naznake barem crnog humora, u njihovom sarkazmu živi samo zloba i ništa više). Bez duha, bez bez empatije, sa smislom samo za sopstvene potrebe, sujetni preko svake mere.

Ne želim, brate mili, ni o njima. Ili što bi rekla frau Mira, jedna penzionerka iz Nemačke, kada su je pitali zašto ne želi da provodi svoje penzionerske dane u Srbiji, („Sa svojom penzijom bi kod nas živela bogovski“):

– „Neću da se trujem… ni mentalno ni fizički.“

„Pa šta onda hoćeš (i čemu ovo, odnosno zašto uopšte pišeš ovo što lagano gubimo živce da čitamo“)?“ – sa pravom se pitate vi.

Hoću da vidim ko gde spada. Sa kim od vas bi mi prostorija bila ispunjena svetlošću, ili barem smehom, a sa kim bi mi, bogami, bilo…ono – teško.

P.S. (Znam da postojite i vi nemi čitači, bez komentara, a znam da postoje i oni što ih moja cyber – pojava ič ne zanima, pa niti dolaze… ja za njih ne postojim, što svakako proizvodi posledicu da ni oni za mene ne postoje i tako u tom nepostojanju („Nepdnošljiva lakoća nepostojanja“ sic! Prim. GkGnV) dokazujemo postojanje više dimenzija od ove poznate četiri (ili jedanaest dokazanih matematički, ili još više ko bi ga znao), dimenzija koje se ne dodiruju, ili se dodiruju, ali slučajno, pa ne mare ili jednostavno ne primećuju, da ne kažem da se uzimaju zdravo za gotovo)

Izazov (samo za aleksandranm)

1. Da li sebe smatrate intelektualcem?

Umem da se orijentišem.

2. Ako da, kakva je njegova uloga u svetu danas, ako ne, šta radite na blogu, majku mu?

Ne znam kakva je uloga intelektualca u svetu. Možda da kenja i da ostavi nešto za buduće naraštaje (Što se bloga tiče –  meni znači. Vidim da nas ima, to je ponekad dovoljno).

3. Da možete da promenite državu u kojoj živite, kakvo uređenje bi joj dali?

Kao u Švedskoj.

4. Verujete li u život posle smrti i ako verujete, šta ste bili u prošlom?

To oko verovanja… I vernici i ateisti u suštini nemaju dokaza za svoje tvrdnje, odnosno dokazi su metafizički. Nisam dorastao. Vodim se osećajima.

5. Šta umete da radite rukama a da nije kuckanje po tastaturi?

Crtao sam odlično. Pokušao sam svojevremeno i da se upišem na Likovnu, spremao se, pokušao, pa odustao… pisao sam o tome.

Dobro masiram.

6. Kakav je vaš odnos prema nasilju?

Menja se. Od mladosti ka ovamo postajem sve miroljubiviji.

7. Seksu?

Volim. Blago perverzan. Neiživljen. Klackam se između inhibiranosti i previše direktnog pristupa. Maštovit. Voajer. Malo lenj.

8. Da li se još uvek družite sa drugarima iz detinjstva i kako birate prijatelje?

Jedan mi je ostao u Srbiji, a ostala dvojica su napolju, pa kad postignemo.

Biram sa kim ću da se družim po principu dobrog vajba. Sa kim ima – do jaja, sa kim nema – jebi ga.

9. Verujete li u Boga?

Vidi pod 4.

10. Da li smo sami u svemiru?

Ja nisam sasvim sam. Za ostale ne znam.

11. Najblam vaše mladosti 🙂

Period kada sam bio posut bubuljicama, predstavlja jedan veliki blam. Onako u komadu. Pisao sam i o tome.

Hvala na pažnji. Ne nominujem nikoga.