gDe Sad

U kojoj meri je promiskuitetno ponašanje neke osobe indukovano okruženjem, a u kojoj predstavlja urođeni impuls?

Odbacimo sada sve one faze, eksperimentisanje u mladosti (ili kasnije) i slične situacije u kojima smo se našli mi ili neko koga poznajemo. To je prolaznog karaktera. Ovde posmatram isključivo one dosledne persone, koje su te izvesne sklonosti ka (recimo tako) frekventnijem menjanju partnera pokazivale od samih početaka emotivnog razvoja. Da ne kažem od najranije mladosti (pa često do duboko u starost).

Šta je to u ljudskom biću, što ga goni ka (dodajte sami)? Nikada nisam nikoga osuđivao. Još je dalje od istine da sam bio sklon moralisanju ili tako nečemu. Kada sam bio mlađi, verovao sam da  ljudi koji ekscesivno uleću u te takozvane neobavezne varijante, predstavljaju nekoga ko za ljubav ne zna (shvatio sam, ubrzo, da je to naravno greška) ili recimo, nekoga ko je žrtvovao ljubav u ime… u ime, ne znam čega, jer svako ima različlito obrazloženje (sloboda je često ali ne i jedino). Sve dok nisam shvatio da mnogi i nemaju nekakvo obrazloženje, nego naprosto žive, pa se ponekad ispostavi da žive kako žive, upravo da ne bi mislili o razlozima, da ne bi morali da smišljaju obrazloženja ili lupaju glavu o odgovornosti ili obavezama).

Fascinirala me je ta prepuštenost. Ne bih stigao da svarim neku kombinaciju za koju sam čuo (od aktera, jer govorkanja sam naučio da bacim u vodu), a dotična ili dotični bi već hrlili u nove akcije. I nove i nove, dok sam ja bio u mislima još na onoj prvotnoj kombinaciji.

Sećate se sigurno (oni koji su čitali)  beskrajnih tiradi De Sada o epikurejcima i slično, gde nastoji da nađe opravdanje za razna nepočinstva svojih junaka, često cinična, a često (isuviše često) nedorečena na ključnim mestima. E pa to me zanima, ako me razumete.

Ko(ga)

Imate stav. Dičite se. To je u pubertetu.

Posle imate sumnje. Ipak, gajite u sebi nekakve predstave, želje i predubeđenja. Recimo, kada su ljubav i veze u pitanju, na nekom pragu zrelosti, mislite da ste se otarasili bajki, princeza i heroja. „Živeli su srećno do kraja života“ – već se smejete, jer ste, kao, uvideli da prava priča tu tek počinje. Čini vam se da ste bog zna šta skontali. To oko dečijeg plača, usranih pelena i polazaka u školu.

Nagomilate godina, izdaja, iskušenja… vidite da cela stvar ima faze. O tome vam niko nije pričao. O fazama. Ili jeste, ali sasvim uopšteno, pa vam se učinilo čak i poznato. „Znam na šta misli“ – i kada vam postane jasno koliko ste se prevarili (jer zapravo ne znate „na šta misli“) e onda vam ta fazna fora, to oko etapa… postane jasna. Dobro, možda baš i ne postane jasna, ali što ne reći – postali ste svesni da postoji.

Prođe još neko vreme nakon toga. Bajke su sada davna prošlost i ko mašta o tome kako će, jednoga dana, obnoviti gradivo (na primer u društvu unuka), da vam kažem (da malo proričem budućnost, šta, nisam spominjao fazu proricanja?!):

Ništa od toga. Klinci odavno imaju druge medije, bajke nisu in ili su moderne njihove sarkastične interpretacije. Uz to zapitajte se ko će da vam donosi unuke, sa kim ćete i čije unuke da imate i šta uopšte znači „imati“ nekoga?

Ne veruj ženi koja laže

Prvi jedanaesti, pa šta?!

Prošao je i taj Halloween. Neki su se nervirali, jer im je izgledalo da je potisnuo Sv. Luku. Kod mene u kraju ima dosta, tog, nepravoslavnog življa, pa mi nije toliko upadalo u oči to što se klinci šminkaju i uopšte… treba raditi na različitosti, inače na silu čuvati svoje – mrka kapa. Setite se Bika Koji Sedi ili Džeronima. Jedino ima smisla ono što je neko napisao kako su sada mesne prerađevine out, a junk food će se i dalje reklamirati. To bih podržao.

Klinac tinejdžer… eh, trinaest godina. Malo je tamo, malo nije. Darlin’ i mua u klimaxu. Gde li smo tek mi?

Slušam Deep Purple („La Lena“), The Beatles („Don’t let me down“), Pink Floyd („Hey you“, „Comfortably Numb“) i neke nove bendove i njihove stvari. Ne ide jedno sa drugim, ali i ide. Mislim, ne teram nikoga da ide za mnom. Pob(l)ogu, pa ne uređujem neku muzičku emisiju ili nešto.

Na FB sam našao jednu od izreka iz „Alana Forda“, pa sam je gurnuo kao naslov.

Post XXX, adults only (280. post)

Da l’ ko čita ovo? Bog sveti zna. Nekolicina komentatora se uvek javi. Većinom stari znanci.

Možda sam promašio web – mesto. Mislim, onako, žanrovski. Dijalog se cilja na forumima, ali ja nemam živaca, bistrine i brzine potrebne za forum. Nemam niti neku stalnu temu (mada mi lajt – motivi nisu strani).

Znate šta? Vežbaću, pa ćemo videti. Što kraće.

Osam(a)

Nema me nekoliko dana, a vi navalili da objavljujete ko besni.

Setim se kako me je jedan frend stalno navlačio na ono „Osam – na kurcu te nosam“. Te „Matori, koliko je sati?“ a ja naivan ko iz topa odgovaram, te (ono kad igramo karte): „Koliko je dvadeset minus dvanaest“ ili još gore“ „Koliko je trideset plus osamnaest“ – „Četrdeset osam“… i tako. Sve dok jednoga dana nisam ja njega upitao: „Matori koliko je sati?“ On pogleda na sat na ruci, pa uz zadovoljni osmeh uzvrati: „Devet“, a ja odma kontru: „Na kurcu te nosam – jedan pamtim.“ Sve je tada prestalo.

Vratio sam se sa odmora i curi na istim mestima na kojima je curelo i pre nego što sam krenuo.

Pismo prijateljici

Draga moja i mila prijateljice,

Vasa odanost svih ovih godina cini me nemocnim u svim mojim nastojanjima da vam se makar jednim malenim delom oduzim za sve one trenutke iskrenosti koje ste mi pruzili.

U svojoj malenkosti, obuzet svojim sebicnim jurcanjem za zadovoljstvima, plah i uvek u zurbi, nisam smogao snage da Vam na pravi nacin odgovorim.

Vi ste, sa svoje strane, u svoj velicini svoje neizmerne dobrote i blagosti, prominirajuceg duha i primerne vrline, moralne i licne hrabrosti koja uliva strahopostovanje, vazda uspravno stajali, kao stena i bili svagda oslonac, ili svetionik sred opasnih hridi koje zapljuskuju talasi necovestva, stub ljudskosti i topline, na koji sam uvek mogao da racunam.

Lalena

Natalija i ja smo bili drugovi od detinjstva. U tinejdzerskim godinama smo se toliko intezivno druzili da je svima bilo ocito da je to vise od drugarstva. Vise i od prijateljstva. Bili smo kao brat i sestra.

Natalija nije podnosila laz.  Ta osobina joj se bezbroj puta „lupala o glavu“. Bili smo mladi, bila je luckasta i sve u svemu – stajalo joj je. Kao zgodna odevna kombinacija, kao neki smesni sesir koji se usudjuju da stave na glavu samo veoma mlade devojke. I veoma posebne.

Tako je Bosko odmah saznao da ce postati otac.

– „Ova tvoja je skroz luda.“ – rekao mi je, jos uvek osamucen.

– „Ona je sada tvoja, druskane.“ – odgovorio sam.

Bosko je otisao svojim putem, a Natalija je ostala. Kod svojih roditelja, naravno.

Postajali smo sve stariji, priblizavali smo se zrelosti. Ulozi su postajali veci. Dugovi sa jacim mehanizmima obezbedjenja. Igra je bivala sve ozbiljnija. Uhvatio sam sebe kako izbegavam Nataliju. Nije mi uvek prijalo njeno „Sto na umu – to na drumu“. Mislim da njoj nije toliko smetalo sto je izbegavam. Dozlogrdili su joj moji izgovori.

Natalija je nastavila da hodi, brodi, probija se kroz zivot ne odustajuci od svog nacela istinoljubivosti. Po malo odvojena od sveta, jos uvek zivi sa detetom na racun svojih starih. Bavi se jogom, makrobiotikom, crta na staklu i volontira u jednom azilu za napustene macice i kucice.

Mozgao sam kako takvi ljudi, u stvari i ne zive zivotom odrasle jedinke. Istinski i jedini ozbiljan Natalijin korak bio je da zadrzi dete.

Moralna gromada od coveka koji ne laze… pardon NIKADA ne laze, zapravo i nije u stanju da zivi zivot po svim arsinima, postujuci sve izazove. To je kao neka vrsta monastva. Mozda su takvi ljudi na neki svoj nacin, pravi sveci, ali onoliko koliko su izabrani, toliko su manje ljudi.

Bosko je jednom pokusao da joj se vrati. Da IM se vrati. Zavrsio je faks i predlozio je Nataliji da pokusaju ponovo. Odbila ga je sa istim onim izrazom gadjenja na licu.

Na kraju krajeva, ako neko vec postujete moralni imperativ „ne lazi“, sta je sa prastanjem?