Zivot nas pre(vazi)lazi

„Život piše romane“ je fatalistička „misao“. Pišu ljudi.

Jedna te ista žena, sa jednim je sasvim racionalna. „Pita on mene da li može da me nazove ponekad. Zamisli koje djubre!“ Onda je, za koji dan, vidim sa drugim. Bojim se da ovaj ništa ne pita. Sa prvim je namrštena, a sa drugim se smeška. Smekša.

Jedan muškarac sa dve žene. Sa jednom je „papučić“ a sa drugom nekako otresit. Skoro da sam pomešao koja mu je „izabranica“ a koja mu je „devojka“. Ipak, skontam da je supruga ona iz prvog pasusa.

Ne pitajte me za kontekst i kako sam to skapirao ove priče.

Sex iz dosade

Dan se otegao. Prvo smo procešljali sva ispitna pitanja iz „zelene knjige“. Onda smo jeli, pili kafu, malo ćaskali, pa prionuli na „plavu knjigu“. Negde oko polovine rekla je da joj se pije još jedna kafa.

Sati su se vukli. Počeo je da pada mrak. Poslednje pitanje koje smo uradili ostalo je, činilo mi se, čitavu večnost iza nas. Sedeli smo tamo i gledali kroz prozor.

– „Da li si gladna?“
– „Da.“
– „Idem da vidim sta je ostalo u frižideru.“
– „Čekaj…“

Exibicionism

Bila je, u trenutku kada smo se upoznali i izasli nekoliko puta u zajednickom drustvu, znatno ozbiljnija od mene. Iako smo bili vrsnjaci. Kada sam smogao hrabrosti da je pozovem u bioskop, nekako sam vec znao da sa njom nema sale.

Kasnije smo malo prosetali. Razgovor je tekao lako, ali u „ozbiljnom“ tonu. Pricala je o sebi bez mnogo ustezanja. Sve vreme je bila ljubazna, ali veoma ozbiljna. Imala je iza sebe „dugu“ vezu. Posle njega neko vreme nije imala nikoga. Slusajuci pricu imao sam utisak da se njen emotivni zivot sastoji iz nekoliko tomova odabrane gradje, uredno klasifikovane, uredjene po oblastima i spremljene u veliku zgradu njenog licnog arhiva, iznad cijih teskih, masivnih vrata stoji natpis urezan u kamenu: „Zivotno iskustvo“.

Kada sam je pozvao da svratimo u jedan lep kafic, rekla mi je da mora da uci. To me je potpuno obeshrabrilo. Prihvatila je da je otpratim kuci, ali je moja „inicijativa“ sasvim isparila i sto sam groznicavije nastojao da smislim nesto sto bi nas razgovor skrenulo u „romanticne“ vode, to mi je jezik bio cvrsce zavezan. Dok ga, konacno, pred vratima njene zgrade, nije odvezala poljupcem. Kratko „Cujemo se…“ pre nego sto je utrcala unutra, nije mi dalo vremena ni da posteno udahnem.

Sve sto se kasnije desavalo bilo je u tom fazonu. Koliko god mi je prijalo, istovremeno je cinilo da moje krhko samopouzdanje pocne da cili. Kako je vreme koje smo provodili zajedno prolazilo, tako sam se samom sebi cinio kao apsolutno neiskusan klipan. Celu situaciju je pogorsavalo to sto je izgledalo da nju nista od svega ne dotice.

Bila je, da tako kazem, potpuno rasterecena. Najvise me je pogadjala (dugo sam razmisljao koju rec da upotrebim) njena apsolutna relaksiranost kada je u pitanju nagost. Za tu devojku nije postojao stid zbog sopstvene, ali i tudje golotinje.

Naravno, tokom dugih godina koje su usledile, godina mukotrpnog sticanja iskustva sa zenama, razumeo sam da je izvesna doza egzibicionizma deo zenskog bica. Deo lepote, sarma i svakako deo tajne, zapravo magije privlacnosti. Gotovo da nema zene koja ne uziva da potpuno odsutnog izraza lica, naizgled nesvesna svoje obnazenosti, proseta ispred svog muskarca, toboz trazeci traku za kosu, fen ili cist peskir. Ispred svog coveka, ali i pored otvorenog prozora, ili cesce ispred zatvorenog prozora, ali pored podignutih roletni ili razgrnute zavese. Nema u tome niceg preteranog, nemoralnog i verujem da je vecina zena, cak, veci deo vremena – iskreno nesvesna te radnje. To je, pre bi se moglo reci, deo zenske biologije i u svojoj osnovi ima sasvim ljudsku dimenziju, izrazavajuci potrebu za dopadanjem.

Dakle, ta opustenost kada je bez icega na sebi,  stvarala je takav kontrast u kombinaciji sa njenom ozbiljnoscu, da sam jedno vreme bio potpuno zaslepljen. Moja opcinjenost, povecavala se svakim danom uz cinjenicu da sam time bio zapravo, sasvim razoruzan. Osecao sam se nemocno, slabo i znao sam da svaki dalji korak zavisi od nje. Moglo je da se desi da sedim odeven, a ona bude ispred mene potpuno gola, a da se ja osecam kako je, u stvari, obratno.

Baktao sam se neko vreme time i resio da se uhvatim u kostac sa sopstvenim manjkom samopouzdanja.

Solo

Upoznao sam nedavno jednu sjajnu mladu zenu. Njena zivotna situacija je, da kazem, za nase drustvo, ili za danasnje vreme simptomaticna (ili sto vole nasi politicari da korise: Signifikantna). Katolicka braca i komsije vole da vele: Znakovita.

Ima trideset i nesto, obrazovana, vise nego intiligentna, sarmantna, moderna, sexy, lepa, topla, trudi se da bude pozitivna… Neka losa ili recimo teska ili negativna iskustva iz proslosti nisu od nje napravila cinika. Naprotiv, pojacala su njenu urodjenu sposobnost da se stavi u kozu drugoga, da saoseca i pokusa da razume.

Ipak, ona je solo.

Onda mi je sinulo.

Lalena

Natalija i ja smo bili drugovi od detinjstva. U tinejdzerskim godinama smo se toliko intezivno druzili da je svima bilo ocito da je to vise od drugarstva. Vise i od prijateljstva. Bili smo kao brat i sestra.

Natalija nije podnosila laz.  Ta osobina joj se bezbroj puta „lupala o glavu“. Bili smo mladi, bila je luckasta i sve u svemu – stajalo joj je. Kao zgodna odevna kombinacija, kao neki smesni sesir koji se usudjuju da stave na glavu samo veoma mlade devojke. I veoma posebne.

Tako je Bosko odmah saznao da ce postati otac.

– „Ova tvoja je skroz luda.“ – rekao mi je, jos uvek osamucen.

– „Ona je sada tvoja, druskane.“ – odgovorio sam.

Bosko je otisao svojim putem, a Natalija je ostala. Kod svojih roditelja, naravno.

Postajali smo sve stariji, priblizavali smo se zrelosti. Ulozi su postajali veci. Dugovi sa jacim mehanizmima obezbedjenja. Igra je bivala sve ozbiljnija. Uhvatio sam sebe kako izbegavam Nataliju. Nije mi uvek prijalo njeno „Sto na umu – to na drumu“. Mislim da njoj nije toliko smetalo sto je izbegavam. Dozlogrdili su joj moji izgovori.

Natalija je nastavila da hodi, brodi, probija se kroz zivot ne odustajuci od svog nacela istinoljubivosti. Po malo odvojena od sveta, jos uvek zivi sa detetom na racun svojih starih. Bavi se jogom, makrobiotikom, crta na staklu i volontira u jednom azilu za napustene macice i kucice.

Mozgao sam kako takvi ljudi, u stvari i ne zive zivotom odrasle jedinke. Istinski i jedini ozbiljan Natalijin korak bio je da zadrzi dete.

Moralna gromada od coveka koji ne laze… pardon NIKADA ne laze, zapravo i nije u stanju da zivi zivot po svim arsinima, postujuci sve izazove. To je kao neka vrsta monastva. Mozda su takvi ljudi na neki svoj nacin, pravi sveci, ali onoliko koliko su izabrani, toliko su manje ljudi.

Bosko je jednom pokusao da joj se vrati. Da IM se vrati. Zavrsio je faks i predlozio je Nataliji da pokusaju ponovo. Odbila ga je sa istim onim izrazom gadjenja na licu.

Na kraju krajeva, ako neko vec postujete moralni imperativ „ne lazi“, sta je sa prastanjem?

Oskudno odevene sugradjanke.

Oskudno odevene sugrađanke. To je najlepše od svega u vrelim letnjim danima. Na žalost, vremenom one postaju sve mlađe. Zapravo sam ja sve stariji i malo po malo, sve više lepih i mladih žena, lagano, ali sigurno izlazi iz moje „interesne sfere“. Tu i tamo neko od mojih vršnjaka nastoji da se tome odupre. Koliko god se upinjao, neumitnost je da za te devojke nisi više ciljna grupa. I ne samo što nisi, nego se od nje sve više udaljavaš i kao kod univerzuma, čini se da se brzina udavaljanja povećava sa povećanjem razdaljine.

Svako se sa tim nosi kako ume i zna. Ružno je buljiti, ali mislim da nema ničeg lošeg u tome da se primeti. Razlika između ta dva nije uvek (svakom) jasna.

Mladost je lepa sama po sebi. Ponekad uhvatim sebe kako zamišljam neku devojku kako će izgledati kada bude u godinama u kojima sam ja danas. Češće se dešava, da neku svoju vršnjakinju zamišljam kako je izgledala dok je bila mlada. Neke je lakše, a neke teže vizualizovati. Po mom iskustvu, najlepše su one koje je lakše.

Ko šta želi

Bilo je Badnje veče daleke 1990. Ležali smo u krevetu i pušili.

– „Što ti, u stvari, hoćeš?“

Izgovarala je to mekano „č“ i šuštavo „š“ isturivši nekako donju usnu, kao da ima malo vode u ustima.

– „Kako to misliš?“
– „Znaš… ćudan si ti.“
– „Što?“
– „Gledaš me tim oćima, k’o da hoćeš dušu da mi uzmeš.“
– „Pa, ne treba mi bas duša…he, he, he…“
– „Budalo!“
– „…“
– „Ne, stvarno…“
– „Šta?“
– „Šta ti, u stvari, hoćeš?“

Nisam umeo da joj objasnim. Sada bih umeo.

Za trku

Lepa žena. Ima ono držanje. Uspravno, graciozno. Velike sise i dekolte. Stoji ispred mene i ražmišljam: Zašto je pobogu loše gledati u njene sise? Nepristojno? Čemu onda njihovo isticanje? Zar nema nečeg perverznog u postupku da se lepe, a k tome i velike ženske grudi postave u položaj u kojem ih je nemoguće ne primetiti i pritom očekivati da se ne gledaju? Ne kažem da treba buljiti, ili potpuno prenebregnuti ličnost ponosne vlasnice. Ne, ne treba.

Neke od žena, naročito one pametne, vajkaju se i žale na ponašanje muških. Daleko su one od pukog blejanja u sise. One zameraju muškome rodu niz težih prestupa. Avaj, da su samo prestupi. Tu su, da kažem, prave pravcate sistemske greške, nepopravljivi feleri koje može da ispravi samo nekakva luda sreća, neočekivani upliv sudbine u vidu niza neviđeno retkih slučajnosti koje bi dovele do pojave čija se ekskluzivnost može meriti sa retkom mutacijom gena koja dovodi do napretka u evoluciji, do pojave nove, naprednije i za opstanak sposobnije vrste. Do pojave njega – pravog muškarca.

Istovremeno, dok stada idiota bulje u njihove i dekoltee ostalih im sapatnica, one se ni malo ne ustežu od sledećih radnji:

Gledaju u muška dupeta. Da, da… samo muški su tada okrenuti leđima, da ne kažem dupetima i daleko su od spoznaje da ih upravo skenira najmanje jedan par ženskih očiju. A to nisu obične oči i nije reč o običnom skeniranju (kao na skeneru). Ne, radi se o dubinskom uživanju u malenoj muškoj guzici, (što manja to bolja, još ako su ramena i struk proporcionalni, pa još ako objekat ima lepe duge prste na rukama i čiste cipele, a pantalone mu malčice vise na bulji, tek da pokažu kako njihov vlasnik ima stila), onda se budi čitav niz primordijalnih mehanizama, sve u službi biološkog razvoja i opstanka, da ne kažem održivog razvoja vrste, koja se, eto ti muke, deli na ženske i muške pripadnike, dok je ovih drugih žalosno malo. Naime, tragično ih ima u manjem broju od onog koji se na osnovu primarnih polnih odlika svrstavaju u iste.

Postajem feminista.

Gledanje v.s. Posmatranje

„Pa dobro, a kako je ona izgledala?“ Setio bih se te rečenice svaki put kada sam imao frku u društvu neke žene. Bilo kakvu frku, tremu, nesigurnost. Znao sam da do tančina opišem kako sam ja izgledao, šta sam toga dana radio, kako sam se obukao, šta sam osećao i o čemu sam razmišljao. „A ona? Hajde od početka. Šta je imala na sebi?“ Šarenu bluzu… nešto bez veze. „Dobro… Dalje?“ Crvenu suknju. Svetlo crvenu. Ne, nije minić. Tek nešto iznad kolena… i crvene baletanke. „Seljanka neka, a?“ Ma ne, to se nosilo osamdesetih. Bio je baš topao dan. Sećam se… malo kasnije sam video, nije imala nista ispod… ala sam se izblamirao.

Pre neku godinu: Ista žena. Topao dan… ne, vreo julski dan. Mahnula je i prišla. Dobro izgleda. Mladoliko… sitna je, mozda to pomaze. Bez šminke, pa vidim da ima one sitne bore smejalice. Skinula je burmu… preplanula je i lepo se primećuje trag na domalom prstu. Priča o letovanju. Ići će i sledeće godine na isto mesto. Dok priča, njene oči mi govore. Ćutim, jer sam video ono što je htela da vidim.

Lepota vs Izgled aka(m) da skakam

„Fizička lepota čovekova je jedina velika sreća njegova, i među ljudima, a ne samo među ženama.“ – veli slavni Dučić. Potom halucinira o tome kako spoljašnju lepotu, obavezno prati ona unutrašnja:

„Lepota fizička, to je neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizičkih lepota u istom čoveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda.“

Nema veze sa životom. Osim što, kako priznaje i sam najveći pesnik među bonvivanima i najveći bonvivan među pesnicima, lepota daje prednost „na prvu loptu“. Bezbroj puta mi se desilo da pažnju neke zgodne žene, sa kojom tek što sam zapodenuo razgovor, odvuče neki lepotan u prolazu. Visok momak, pa tanak. Šta da vam pričam. Dovoljno je da se pojavi…

Ne retko mi se, međutim, desilo i da, nešto kasnije, ista dama potraži utehu, upravo u mom društvu.

Fizička lepota, po meni, veoma često predstavlja usud, neku vrstu opterećenja. Nosi sobom izvestan teret, slično, sasvim slično kao i ružnoća (Iako ne volim taj izraz, jer mislim da nema ružnih ljudi, nego samo neprivlačnih. Naročito nema ružnih žena). I jedna i druga osobina, privlače pažnju okoline. Pažnja, naravno, nije isto što i naklonost. Imam utisak da bi se mnogi od nas iznenadili u kolikoj meri lepota izaziva tzv. negativnu pažnju.

Osim zavisti, ima tu još nečega. Biti lep, privlačan, često predstavlja istu muku kao biti neprivlačan. To znači da neke druge osobine padaju u zasenak. Sretao sam fizički lepe ljude kojima to smeta do te mere, da ih je gotovo lišilo moći da stupaju u zdrave društvene kontakte.

Ipak, poznata je stvar da se ljudima koji poseduju privlačnu spoljašnjost lakše otvaraju mnoga vrata. Posmatrajte samo male skupine ljudi koji razgovaraju. Najčešće glavnu reč vodi (ili je bolje reći nepodeljenu pažnju izaziva) ili najlepša žena ili najviši muškarac. U tu zamku često i sam lako upadam. Takođe i većina vas, drage moje i dragi moji, makar nesvesno (za one koji ne žele da priznaju).