Zraci, privlaci

Skola tzv. Pozitivnog misljenja predstavlja nam jedan ideal. Kao i svaka skola, ukazuje na nesto cemu treba stremiti. Nije moguce sve vreme biti nasmejan, pozitivan i veseo. Odista deluje malcice luckasto zamisljati svet na taj nacin. 

S druge strane, zasto se ne fokusirati na ono sto je dobro i lepo i sto nas veseli. Nastojati da se pretezno posmatraju pozitivni aspekti onoga sto nas okruzuje. To, mozda, nece iskoreniti tugu, nesrecu, bolesti i nepravdu, ali ce svakako doprineti da se one lakse podnesu ili da se svako od nas izbori za sto bolju igru sa kartama koje su nam dodeljene.

Ulice

Mozgao sam na temu kako nikada nisam ziveo u ulici koja je nosila neki ideoloski naziv. Strazilovska po Strazilovu Branka Radicevica, pesnika, lep deo Fruske gore. Drage Spasic po poznatoj novosadskoj glumici. Danila Kisa po znamenitom knjizevniku. 

Onda sam se setio Sonje Marinkovic. Partizanka, streljana od okupatora. Nema veze, jer smo u tom stanu proveli najlepse gorko – slatke godina nasih zivota. Gorke zbog ratova i sankcija, zbog bombardovanja, nemanja love. Slatke zbog mladosti, nadanja i vere u bolje u sutra.

Kundera je pisao o necem slicnom kada je opisivao kako ga pogled na Hitlerov portret asocira na detinjstvo i prvi osecaj koji mu izaziva je toplina (ratno detinjstvo u Cehoslovackoj), a tek naknadno ono sto prirodno ide uz asocijacije koje izaziva slika omrazenog diktatora.

Ulice ponekad menjaju nazive. Nekada omiljeni likovi i njihova dela zamenjuju neki novi. Desi se i da stari „vlasnik“ , nanovo osvane, vrati se na svoje mesto. Neke ulice i pored najcesce nasilne promene, zadrzavaju negdasnja imena, jer stanovnici iz navike, nekad prkosa ili inata, a nekad po inerciji odbijaju da ih oslovljavaju „po novom“. 

Prodju godine, koje su mislile da su epohe, pa se ispostavi da se brzo zaboravi da su ikada postojale. Marsala Tita, AVNOJa, ustupile su mesto neretko upravo onima od kojih su ga uzele. Vratio se i Kralj Aleksandar i Pasic. Ko je uopste taj Admiral Geprat? – pitao me je neko kada je ubijen Djinjdjic. Djindjic vec stice svoje ulice. Prolaz Milana Mladenovica. Mali, ali vazan. Taman spram broja svojih fanova, koje lagano smenjuju neciji drugi fanovi.

LOA

Na samom startu neophodno je razumeti da smo u stanju da svojim mislima oblikujemo stvanost. Misli određuju to kako se osećamo, a osećanja oblikuju vibraciju koju odašiljemo u Svemir. Svemir prepoznaje našu vibraciju i uzvraća nam tako što nam u život dostavlja one stvari, ljude i događaje koji odgovoraju našoj vibraciji.

U tom procesu funkcioniše ona maksima „Kako seješ, tako ćeš i požnjeti“. Slično privlači slično. O čemu god da je reč, ono što formiramo našim mislima, oblikujemo osećanjima i pošaljemo putem vibracije – to će nam se i vratiti. Bilo ono željeno ili neželjeno. Tačnije, ono što dominira našim mislima, dominira(će) i našom stvarnošću (bez obzira, pa čak i uprkos tome kakva je ta stvarnost u trenutku nastanka određene misli).

Navikli smo da događaji u našim životima kreiraju naša razmišljanja, misli, pa nam je sasvim normalno da ako nam se dešava nešto neprijatno i osećamo neprijatnost. Zakon privlačenja kaže suprotno. Bez obzira šta nam se dešava, treba da se fokusiramo na ono dobro (u onim teškim momentima kada je dobro teško naći – treba ga zamisliti, o njemu mozgati, sećati se nekih lepih trenutaka ili ih naprosto izmaštati). Fokus na dobro – doneća nam dobro. U budućnosti. Što smo više usresređeni na lepe stvari, što više mislimo o dobrome, to će nam dobro i doći. Što smo više usklađeni sa vibracijom dobra, to će dobro više i brže priticati u naše živote.

Moguće je, na taj način, u život prizvati sasvim konkretna dobra, ispunjavati sebi želje. Najbolji put je da ono što želimo zamišljamo kao da već imamo. Ukoliko mislimo na to što što želimo, ali smo istovremno svesni da ga nemamo, odaslaćemo vibraciju nemanja željenog, pa će nam Svemir i dalje slati nemanje istog. S druge strane, ako željeno vidimo kao da već posedujemo, da u njemu uživamo i osećamo radost kao da je već tu – ono će nam i doći. Nije bitno kako, na koji način, kojim putem. Naše je da poželimo, da se radujemo kao da je već tu, a Svemir će već urediti na koji način će nam to biti isporučeno.

Uopšte nije lako žudeti za nečim i osećati se kako zapravo ne žudimo, nego je TO već u našim rukama. Stvar je u tome da žudnja nije poželjna. Želja već jeste, jer podrazumeva radost, iščekivanje, dok žudnja kao da zrači izvesnim očajanjem.

Razmislite o ovome. ja još uvek razmišljam. Ukoliko vam zvuči čudno recite sebi da se treba radovati životu i život će nam biti radosniji. To svakako ima smisla.

Moguće je

Moguće je zamisliti da je želela da ostane sa njim. Videla ga je kao nekoga ko ima sve one osobine muškarca sa kojima žene ostaju.

Stvar je počela tako što je ona imala ozbiljan flert sa drugim muškarcem. Igra se odužila i nikada nije prešla granicu flerta. Ukoliko ta granica uopšte postoji. Recimo samo da nikada nije došlo do fizičkog kontakta. Ukoliko izuzmemo onaj blic poljubac ispod kišobrana kada je nakon više od sat vremena zajedničkog čekanja, bus konačno prispeo u stanicu. U onom trenutku kada više nije moglo da se čeka, a oboje su osetili da je taj trenutak došao, on je rekao da ipak ne bi.

Onda se pojavio on. Isprva kao prijatno društvo, potom uteha i na kraju kao stalni partner. Zaista je bio onaj tip čoveka sa kojima žene, obično, ostaju.

Obrazac

Mogućnost da nas „zadese“ neke lepe stvari, često izaziva nevericu. Otpor prema pozitivnim događajima, neverovanje u sopstvenu sreću kao da nas ometa u prihvatanju mogućnosti da nam životi krenu u nekom boljem i lepšem smeru.

Kažu da razlozi u ovome leže u biološkom nasleđu. U osobini našeg mozga da stvara obrasce, da pamti ono negativno što nam se dešava i time uči da predupređuje eventualne, buduće neželjene događaje. Možda je takva postavka dobrodošla u službi opstanka. Pećinskim ljudima je itekako korisno bilo da upamte gde se nalaze jazbine divljih zveri ili zmijska legla, koje je bilje otrovno a koje nije i slične stvari. Verovatno našim dalekim precima i nije bilo od neke koristi da neguju pozitivne misli, što bi u ta drevna vremena moglo da izgleda gotovo, pa komično: idu levo – desno po stepi, smeškaju se i gaje nadu da će se divljač nekako sama uloviti. Primer iz savremenog života: Redovi u kojima smo svi povremeno prinuđeni da čekamo i uvek nam se čini da baš onaj u kojem se nalazimo najsporije napreduje – vele stručnjaci da je to u vezi sa pomenutim stvaranjem obrazaca, jer mozak pamti bolje neželjene događaja, pa prema tome pojačava utisak o kretanju drugih redova, a gotovo da i ne primećuje kada se naš red pomeri.

Ipak, nekog saznanja o tome „kako zračiš, tako i privlačiš“ je svakako bilo. Možda isprva u sasvim rudimentarnom obliku. Prva verovanja u nadprirodne sile dokaz su tome u prilog. Nije čoveku bilo dovoljno samo ono prosto, racionalno, svakodnevno, nego je odkad postoji, nastojao da prodre dublje. U suštinu sveta i u sebe.

Gde smo stali?

Gde smo stali? „Smejem se, a plakao bih“, a? Eh, kao da ne znam o čemu je reč. Dip šit, pa još, pa traje i ne nazire mu se kraj, a ja kao, treba da se smeškam i da nađem vedriju stranu.

Razmišljam ovako: Kao što neke lepe i prIjatne stvari ne mogu da traju (ako ne večno, ono barem dugo ili duže nego što obično traju), isto je tako i sa onim manje lepim. Dobar primer je orgazam. Ili smejanje. Nije moguće. S druge strane, kada nam nešto smrdi, zapušimo nos.

Umesto da okrećem glavu ili da držim nos sa dva prsta, ja malo mislim na nešto drugo. Ponekad su problemi uistinu teški i nije lako okrenuti se nečem drugom. Tada dobro dođe mehanizam bega. S tim što ovaj put neću da idem na varijantu eskapizma. Umesto toga, beg će biti samo do prvog skloništa. Kao kada me uhvati pljusak, pa ne trčim pravo kući, jer do kuće ima dosta i potpuno ću se pokvasiti, nego jurim do prvog zaklona. Sad ukoliko i u „zaklonu“ nastavim da razmišljam o tome šta me muči, ispada da sam se uzalud trudio. Stoga „zaklon“ ili „sklonište “ ima samo simboličku svrhu i predstavlja tek misaonu operaciju koja mi pruža neophodan dašak čistog vazduha. Tu slušam omiljenu muziku, gledam lepe slike, čitam… nešto tako. Možda je najbolji izbor meditacija.

To sa meditacijom ide ovako. Nameštam tajmer na mobilnom (na petnaestak minuta, verujte sasvim je dovoljno). To nameštanje je već kao kratak sprint do prve nadstrešnice. Onda se udobno namestim, zažmurim i nastojim da ne razmišljam. Umesto toga, pratim sopstveno disanje. Nisam neki guru meditacije i ne bih dalje o tehnikama. Postoji literatura, tutorijali, razna udruženja, časovi joge i sve to može da pomogne. Kako god, skontao sam na ovom nekom početnom nivou, da dobro dođe da se „isprazni“ glava. Makar na kratko. Nešto kao mini relaks. Mora da tu postoje još neki benefiti, ali tek istražujem. Dobrodošle su sugestije, predlozi i iskustva.

Ne treba da bude teško.

Zapravo ne bi smelo da bude teško. Kada nam je teško, onda se mrštimo, a cilj je osmeh. Sećate se, lovimo dobre misli, „hvatamo“ lepši ugao gledanja na stvarnost.

Život pruža najbolje primere. Ličnom primeru nema premca. Sećam se spletkarenja sa samim sobom iz onih dana kada sam bio na režimu smanjivanja telesne mase. Nagurao sam svojevremeno preko sto kg na moju skromnu visinu. Počeo sam da osećam tegobe, srce, krvni pritisak, došli su i lekovi i sve zajedno sa mojom porodičnom istorijom bolesti zvonilo je na uzbunu. Dao sam sebi rok od nekoliko godina (na kraju je ispalo tri).

Išao sam tih dana (igrom slučaja) na jednu manju hiruršku intervenciju, što je uz kraći bolnički i kasnije kućni oporavak i poseban režim ishrane koji uz to ide, pomoglo da počnem. Nekako je brzo došlo proleće, pa leto (u periodu sunčanog i toplog vremena, ispada da je lakše smanjiti porcije) i kada je došao septembar zabeležio sam lagani pad od skromnih nekoliko kilograma. Pomerio sam jednu rupicu na kaišu i to me je osokolilo. Rekao sam sebi da nije nemoguće za vreme predstojeće zime, ako ne zadržati postignutu formu, ono barem ne povratiti se u staro, zapušteno stanje.

I tako, mic po mic, dva koraka napred, jedan nazad, za te tri godine uspeo sam da skinem čitavih dvadesetpet kilograma! Povremeno bih držao neke laganije da ne kažem umerenije varijante dijeta. Tek toliko da odviknem sostvenu tibu od zaista enormnih količina hrane koje sam ranije unosio. Znate ono, bez mnogo gladovanja, da bi se izbegao takozvani jo – jo efekat i to je to. Onda sam imao periode dijeta sa određenom vrstom hrane. recimo izbacim skrob, testo, slatko. Sve na kraće vreme. Pa onda opet malo dam oduška sebi. Bitno je bilo da ne vratim sve što sam izgubio kada dođu ti periodi „davanja oduška“. Svaki put je bivalo sve lakše i lakše, a ustvari sam prosto naprosto postepeno navikao svoj organizam na manje količine hrane.

Ona jedna rupa na kaišu za pantalone, pretvorila se namah u tri rupe manje na kišu, da bi danas to iznosilo čitava tri konfekcijska broja manje. Zapanjio sam se kada sam jednom obukao jedno svoje staro odelo. Izgledao sam kao klovn, kao čudo majke mi. Sve je visilo sa mene. Fora je što meni bliski ljudi nisu ništa veliko primećivali, jer sam im „bio na očima“. Ono što me je veselilo su izlivi iznenađenja i zaprepašćenja osoba koje dugo nisu imale priliku da me sretnu. Još više me je radovala činjenica da se krvni pritisak vratio u normalu i da mi je lekar potpuno izbacio jedan lek (uzimam, preventivno onaj drugi, ali tako je to, većina od tih betablokatora su manje ili više doživotne varijante).

To je to. Poslednjih meseci malo sam vratio koju kilicu. Volim da jedem. Obožavam. Ali evo… „ide“ proleće…

Nema naslova

I tako… gledaš stvari sa vedrije strane. To me uvek podseti na Monti Pajtone. Stvarno deluje malčice luckasto, jer „stvari“ ponekad nemaju tu, vedriju stranu. Bolje je, onda, preći na nešto drugo. Prosto je, samo promeniš temu.

Život, međutim, ume da stavi čoveka u poziciju da jednostavno mora da igra na zadatu temu. Teško je tada skrenuti misli. Teško, ali ne i nemoguće. Treba „hvatati“ one momente, retke trenutke, pred spavanje recimo ili tako… uoči ili za vreme jela, ili neposredno posle. Već to „hvatanje“ trenutka predstavlja jedno malo skretanje sa teme.

Pomislio sam kako tvrdoglavo odbijanje da se skrene sa teme, predstavlja onaj ostatak infantilnog mehanizma, poreklom iz detinjstva dakako, kada smo bili vešti u skretanju pažnje na sebe, kada je bilo potrebno malo glume („Vidi me, moraš mi priskočiti u pomoć“), malo emocionalne ucene, uz mrvu bezobrazluka, pa da se dođe do nečega što ili nam tada nije pripadalo, ili nismo bili u stanju da se sami za to izborimo.

Ono što lepo stoji malom detetu, često čini odraslog čoveka smešnim. Humor je lakši deo. Teži deo je to što se od odrasle jedinke očekuje da pokaže više samostalnosti, inicijative, da ne kažem kreativnosti. Normalno je da i odrasli ne mogu uvek sve sami i da im je potrebna pomoć. Kako izgleda, teškoću predstavlja kako tu pomoć zatražiti.

Dok smišljaš način pomozi malo sebi.

Ko je spominjao reč „terapija“?

Pozitivno mišljenje (ili razmišljanje) možda nije lek za patološka stanja, ali može da pomogne. Recimo kao suplement, dodatak ishrani ili tako nešto. To ukoliko tragate za nekakvim izlečenjem. Pročitati knjigu Lujze Hej pruža neku utehu, uvid ili predstavlja početak puta, nečega, ili prosto daje motiv da tragate dalje. Ukoliko očekujete više, pomislite da li bi vam čitanje Frojda došlo isto kao da idete na psihoanalizu?

Kada ste zdravi i samo želite da budete u boljoj formi, počnite da vežbate. Kako telo, tako i um, dušu, ovo ili ono, šta sve imate.

U oba slučaja, ako tražite lek, ili ako samo želite poboljšanje STANJA, a ozbiljni ste – potreban vam je lekar, tarapeut ili trener.

Smatram da ozbiljna situacija, zahteva ozbiljan pristup. Kao što u svakoj drugoj „normalnoj“ situaciji, pozitivno mišljenje ne može da škodi. Samo stavljate u fokus lepši deo stvarnosti.

Zamislite dva slična dana, samo što u jednom srećete drage i vesele ljude, a u drugom ste prisiljeni da slušate nekog namćorastog kolegu ili stranku ili tako nekoga (kao, neizbežnog zbog posla i slično). Sve ostalo u oba dana je isto, osim, eto likova koji vam defuluju ispred nosa. Ništa se zaista dobro ili uistinu loše nije dogodilo, ali vam ovaj dan sa dragim i veselim individuama izgleda lepši. Isto je i sa mislima. Kada se fokusirate na loše i dan  vam je loš. Kada se usresredite na cveće, dan vam miriše.

Kažu da je mozak najjači afrodizijak. Razmišljanjem ili maštanjem o seksu, možemo sami sebe uzbuditi. S druge strane, ko je umoran, boli ga glava ili ga more neke brige, ne može samo tako da skokne, da klikne u mislima na temu „sex“ i da odjednom postane prijemčiv i zaboravi na sve što ga je do tog trenutka tištilo. Potrebno je, dakle, da prethodno budu ispunjeni neki preduslovi.

Preduslovi nisu ništa drugo do misaoni sfumato u kom postižemo postepeni prelazak u željeno stanje uma. Kada sa velike hladnoće uđemo u toplu prostoriju, potrebno je neko vreme da se ugrejemo.

Skakanje sa teme na temu jeste moguće, ali je poželjno izbegavati oštre krivine, to jest, nije zgoreg birati teme međusobno srodne, ili barem manje nesrodne, kako bi smo naposletku dospeli do željene. Sipajte u staklenu čašu vrelu vodu, pa odmah potom ledenu i čaša će vam pući u ruci. Zato je u najmanju ruku blesavo očekivati da postoji čarobni štapić koji će nas tek tako, preseliti u poželjne predele uma i  ulepšati svakodnevicu i učiniti da na mah zaboravimo teškoće.

Čarobnog štapića nema, ali pomoći ima. Tu je naš sopstveni emocionalni vodič ili kompas ili navigacija. Zagledajte se u to kako se u datom trenutku osećate. Kada ste tužni ili ljuti, nemojte očekivati da je moguće u trenutku postati veseo. Koje je to prelazno stanje, ili osećanje? Šta stoji između tuge i veselja? Moguće je stvari posmatrati i ovako: Možda više poezije ima u pitanju šta je između ljubavi i mržnje? Više poezije, ali i više istine same, jer i ljubav i mržnja su često dve strane iste medalje.

Svako od nas ima svoje rešenje. Potrebno je samo da ga potraži. Ili da oslušne sebe. Izgleda da to već i samo po sebi malčice pomaže. Kao ono „brojanje do deset“. Eto, umesto brojanja do deset, vi oslušnite sebe. Siguran sam da već imate neke razrađene mehanizme „poboljšanja trenutnog raspoloženja“ (poput slušanja muzike recimo).

Mozgao sam o ovome podosta. Mislim, šta ima loše u tome da pokušam da osvetlim lepši deo dana, svakog dana, lepši deo života, stvarnosti, a da onaj manje lep deo ostavim u senci? Ili barem po strani. To ne znači da ću probleme ostaviti da ih neko drugi rešava, ili da ću ih gurnuti pod tepih. Njih uvek mogu da stavim na nekakvu „to do“ listu, nekakav rokovnik ili podsetnik. Kao što sam, onomad, boreći se protiv nesanice, skontao da je dobar savet u toku dana popisati šta je sve potrebno uraditi sutra (često sa planom i na koji način to valja učiniti) i onda više o tome ne razmišljati. Sve što me opterećuje ili preti da će da sklizne u tamu zaborava (taj „risajkl bin“ ponekad podmukle podsvesti) ode na papir i prostor ostavi lepim stvarima i mislima.

Ponekad je teško prizvati te neke lepe „stvari“. Tada pomaže rutina. Pomislim kako su i neki od običaja, zapravo dokazi narodne mudrosti. Komplikovane procedure kao da su osmišljene ili da vam ne dozvole da tugujete (pogrebi), ili da oklevate (odazak u rat), da vam omoguće da se naviknete na novu stuaciju (venčanja, prinove), da vas sačuvaju od stanja šoka zbog promene ili gubitka i pruže vam neophodno vreme da počnete da prihvatate ono što je neizbežno. Siguran sam da je čitav taj, često veoma složen mehanizam zato i osmišljen. Daje vam vreme da udahnete i istovremeno započinje onaj period u kojem „vreme (počinje da) leči“.

Kada stvari tako stoje u najtežim, najradosnijim ali i najzathevnijm momentima, zašto onda u svakodnevici, svojoj sopstvenoj, ne bih pokušao da stvari posmatram sa vedrije strane? To svakako ne znači da ću najedared da postanem optimista iz neke nadrealne američke reklame iz pedesetih. Ali znači da sam već pokušao i da ću svakako da vam izložim koja su moja iskustva sa samog početka.

gDe Sad

U kojoj meri je promiskuitetno ponašanje neke osobe indukovano okruženjem, a u kojoj predstavlja urođeni impuls?

Odbacimo sada sve one faze, eksperimentisanje u mladosti (ili kasnije) i slične situacije u kojima smo se našli mi ili neko koga poznajemo. To je prolaznog karaktera. Ovde posmatram isključivo one dosledne persone, koje su te izvesne sklonosti ka (recimo tako) frekventnijem menjanju partnera pokazivale od samih početaka emotivnog razvoja. Da ne kažem od najranije mladosti (pa često do duboko u starost).

Šta je to u ljudskom biću, što ga goni ka (dodajte sami)? Nikada nisam nikoga osuđivao. Još je dalje od istine da sam bio sklon moralisanju ili tako nečemu. Kada sam bio mlađi, verovao sam da  ljudi koji ekscesivno uleću u te takozvane neobavezne varijante, predstavljaju nekoga ko za ljubav ne zna (shvatio sam, ubrzo, da je to naravno greška) ili recimo, nekoga ko je žrtvovao ljubav u ime… u ime, ne znam čega, jer svako ima različlito obrazloženje (sloboda je često ali ne i jedino). Sve dok nisam shvatio da mnogi i nemaju nekakvo obrazloženje, nego naprosto žive, pa se ponekad ispostavi da žive kako žive, upravo da ne bi mislili o razlozima, da ne bi morali da smišljaju obrazloženja ili lupaju glavu o odgovornosti ili obavezama).

Fascinirala me je ta prepuštenost. Ne bih stigao da svarim neku kombinaciju za koju sam čuo (od aktera, jer govorkanja sam naučio da bacim u vodu), a dotična ili dotični bi već hrlili u nove akcije. I nove i nove, dok sam ja bio u mislima još na onoj prvotnoj kombinaciji.

Sećate se sigurno (oni koji su čitali)  beskrajnih tiradi De Sada o epikurejcima i slično, gde nastoji da nađe opravdanje za razna nepočinstva svojih junaka, često cinična, a često (isuviše često) nedorečena na ključnim mestima. E pa to me zanima, ako me razumete.