Dva u jedan

Sad, roditeljstvo ima svoje izazove. Svako doba deteta (bogme i roditelja) nosi svoje. Meni je odnos sa mojim potomkom značajan i zbog toga što mi daje propusnicu za svet u nastajanju. Kako deca rastu (a mi starimo) svet lagano prestaje da bude naš i postaje njihov. Jedan od načina da i sam rastem jeste da budem koliko – toliko u toku.

Blog nije uvek zgodan medijum za otvoreno iznošenje problema. Vidim da su mnogi meni važni ljudi, blogerke i blogeri do čijeg mišljenja itekako držim, pomislili da sam u prethodnom (objavljenom pa izbrisanom) „članku“ izneo nešto slično. Nisam, što ne znači da mi se nekada neće desiti.

Prosto svašta čujem, svašta vidim i onda mi to nametne neke dileme, pitanja, moguće odgovore. Nekada me asocira na neke sopstvene, često nerazjašnjenje nedoumice iz mladosti, neproživljene momente ili proživljene bez dubljeg uvida…

Budući sklon posmatranju, tumačenju, često i komplikovanju i „overthinking-u“ dabome, što su mnogi od vas odavno primetili, sastavim tekst i objavim ovde u nadi da ću čuti nešto što će mi pomoći. Bilo šta. Osim, naravno opaski da je sve to normalno, već viđeno, da će proći i naravno osim opaski o tome kako previše razmišljam. Sve to iz jednog, veoma, veoma prostog razloga – ja to drage moje i dragi moji znam i sam.

* * *

Nije moguće proživeti više života odjednom.

Pojedine grešne duše nastoje da udahnu iz sve snage. Neki od njih zaigravši se, izgube sebe. Koliko imati sebe, uistinu znači ograničiti se na jednu dimenziju Sveta (ili recimo više, tih, kao, dimenzija, ali usko povezanih)?

Čitao sam, pokušavao da se „krećem“ što više, da što više toga čujem. To sve na onim poljima gde sam smatrao, odnosno gde i danas smatram da nisam imao prilike da sam „zagazim“. Naravno, teško je skapirati pijanstvo dok se sam ne opiješ, ali neke stvari, neke recimo tako, aspekte života, moguće je doakati mozgom (pazite, mozak ima mnoge funkcije, neke još neotkrivene i kada kažem „mozak“ ne mislim isključivo na ratio). Ponekad je najbolje slušati druge, nekad je knjiga prava stvar.

Blog, dabome, spada u jedno od mojih pomagala.

KRAJ DOLAZI NAGLO

Postoji jedna gojazna spodoba u mojoj blizini. Da se razumemo: Nemam niš protiv buca, niti protiv bilo koga sa nekom slabošću, zavisnošću ili slično. Fasciniraju me ljudi koji imaju strasti, pa makar to bila i strast prema hrani.

Radi se o individui čija je preuhranjenost izraz neizmerne ljubavi prema sebi i samo sebi. Njena spoljašnjost ilustruje njenu unutrašnjost i to je načinilo temom ovoga posta. Dobro, ne celog posta, nego recimo njegovog uvoda. Dakle tema uvoda ovog posta je pregojena spodoba. I njen odnos prema sebi i drugima. Ona sve tamani, kao hranu (hranu bukvalno, ostalo metaforički).

Post kao post (dobro bi došao i junakinji uvoda, ali i meni koji sam počeo da vraćam silno salo koje sam izgubio u proteklih nekoliko godina). Ima on svoje zakonitosti. Nije moguće doakati mu niti uvodom, niti razradom.

Zaključci ovde, uglavnom, izostaju sa časova, beže (možda baš nije korektno reći „iz škole“, jer je malo ko čitajući moje uratke, mogao nešto naučiti), migolje, pretvaraju se u polusenke, utvare.

Razrade ne manjka, ali ona ponekad nema baš nikakve veze sa, recimo, naslovom. Ili uvodom.

Kraj dolazi naglo.

NEPODNOSLJIVA LAKOCA NEPOSTOJANJA

Postoje ljudi koji unose svetlost u naš život. Znate već nekoga ko „osmehom ozari prostoriju“, ili nekoga sa kim recimo „i najteži momenti izgledaju ne tako crno“. Dakako, kako to biva (često) na ovom blogu – nije o njima reč.

Mislim na one individue, koje su „u stanju da i najteže situacije učine još težim“. Pesimisti, nesavitljivi, egoisti, namćori, sarkastični (bez zrna duhovitosti ili neke naznake barem crnog humora, u njihovom sarkazmu živi samo zloba i ništa više). Bez duha, bez bez empatije, sa smislom samo za sopstvene potrebe, sujetni preko svake mere.

Ne želim, brate mili, ni o njima. Ili što bi rekla frau Mira, jedna penzionerka iz Nemačke, kada su je pitali zašto ne želi da provodi svoje penzionerske dane u Srbiji, („Sa svojom penzijom bi kod nas živela bogovski“):

– „Neću da se trujem… ni mentalno ni fizički.“

„Pa šta onda hoćeš (i čemu ovo, odnosno zašto uopšte pišeš ovo što lagano gubimo živce da čitamo“)?“ – sa pravom se pitate vi.

Hoću da vidim ko gde spada. Sa kim od vas bi mi prostorija bila ispunjena svetlošću, ili barem smehom, a sa kim bi mi, bogami, bilo…ono – teško.

P.S. (Znam da postojite i vi nemi čitači, bez komentara, a znam da postoje i oni što ih moja cyber – pojava ič ne zanima, pa niti dolaze… ja za njih ne postojim, što svakako proizvodi posledicu da ni oni za mene ne postoje i tako u tom nepostojanju („Nepdnošljiva lakoća nepostojanja“ sic! Prim. GkGnV) dokazujemo postojanje više dimenzija od ove poznate četiri (ili jedanaest dokazanih matematički, ili još više ko bi ga znao), dimenzija koje se ne dodiruju, ili se dodiruju, ali slučajno, pa ne mare ili jednostavno ne primećuju, da ne kažem da se uzimaju zdravo za gotovo)

IZDAJA

One velike, krupne izdaje su nezaobilazne. Nema šta da se priča. Učinjeno je.

Ponekad su najgore one male. Počinitelj ih nije ni svestan. Ili se pravi da nije (tada kao da ima nade, jer izgleda da je tom nekome malčice još stalo da među vama ostane kao što je bilo).

Ono, kad nije svestan – e to je da se zamisliš.