Ti ne znaš šta ne znaš

„Ne znaš ti to.“ – rekla mi je kada joj je ponestalo reči. Tim novim generacijama inače rano ponestane reči kada pokušavaju nešto da opišu (Ne daj Bože i sopstvena osećanja i znate već, mahom sve se završava sa „Ekstra“ / „Vrh“ / „Brate“).

Pomislio sam: „Mala, ja sam iz generacije osamdesetih (Odustao bih već i kod one „Prošlog veka“ odrednice, koja je zapravo nepotrebna, ali nekako sve više nedostaje kako ovaj vek odmiče). Momci su se tada šminkali i nosili natapirane frizure. Teško da ne znam“. Ipak, ništa nisam rekao. Prećutao sam i činjenicu da oduvek nosim kratku kosu, a nikada nisam bio panker, oi, kako god.

–         „I otkud ti uopšte u priči sa tom ribicom?“

–         „Nemam pojma.“

–         „Nemaš?“

–         „Ne seri, kao da me ne znaš…“

Šta bi bilo još kada bih joj rekao da su naši matorci (bili) hipici. „Nekako je rock and roll umro pre nego što si se ti i rodila, ali, začudo, seksualna revolucija, začeta u vreme naših roditelja (tvoji babe i dede), još uvek jede svoju decu. Mutirala je u sluzavo čudovište sa pipcima.“ Valjda tako lakše „hefta“ po tastaturi.

–         „Znam, zato te i pitam. Mora da si mozgao o tome.“

–         „Sama mi je prišla.“

–         „Sama kažeš? Kako da ne.“

–         „Daj…“

–         „Prišla ti je zato što jesi. Ti, takav…“

Znao sam na šta je mislio. Pisao sam već o tome. O godinama koje ulivaju poverenje i svemu. Odustaćete od čitanja, ukoliko do sada već niste, ako nastavim. „Ne volim da pričam o sebi, ali uzmimo moj primer“ jedini je smisao mnogih izlaganja. Odustaćete, dakle, ne dočekavši poentu. Izvinjavam se mnogima koji do sada nisu odustajali čak i kada je poenta izmicala. Naročito se izvinjavam onima koji su sami umeli da pronađu tu retku zverčicu u mojim izlaganjima. Žao mi je, dragi moji, kako zbog onoga što je bilo, tako i zbog ovog sada. СликаСликаСликаСликаСлика

Poruka (je bila) u boci

Iznenada je neko od klinaca primetio i izvukao iz mora. Oduševljenje je bilo ogromno.

Misterija nije dugo trajala. Izvadili smo papir sa porukom.

Kasnije smo nasli devojku koja ju je poslala. Naravno preko FB. Klinka je očito bila na nekoj žurci na brodu, popilo se i onda je neko rešio da se igra, ali neka… pomislili smo da su uzbuđenja te vrste još uvek moguća (Ko je čitao Žil  Vernovu „Decu kapetana Granta“ čitao je, a ko nije… šta mu ja mogu).

Fotografija0759

Fotografija0757

Fotografija0758