Parovi

Sedeli su svi u sobi. Onda se ona premestila do njega. Jasmina pored Emila. Nemo su gledali jedno u drugo. Povremeno bi joj nešto šapnuo na uho. Posle nekog vremena su otišli u kuhinju.

Jasmina i Emil se nikada nisu smuvali. Mislim, jesu to veče. Očito se nešto dogodilo u kuhinji i kasnije kada su zajedno otišli kući. Mislim, on kao da je otprati i to. Međutim, nisu hodali, odnosno nisu bili momak i devojka, par, to, znate već.

Vesna i Dejan. Šta ja znam… ona se zabavljala sa Miroslavom. Prvi put kada je srela Dejana, sedeli su u velikom društvu i ona je komentarisala njegov izbor pizze. To veče su se upoznali i ona odmah komentariše njegove izbore. Razumete, sve vreme je Miroslav, njen dečko sedeo pored nje. Dejan je njegov, kao, drug u tom trenutku. Posle, na nekom rođendanu, mala, dosadna sedeljka, društvance se šegači sa jednom gošćom, koja je umislila da je pesnikinja. Sve vreme se Vesna i Dejan nadopunjuju u šalama. Nastavljaju rečenice jedno drugome, smejulje se. Pogledi im se sreću. Ono, kontaju se u teranju šege. Vesna sedi pored Miroslava, a Dejan preko puta njih.

Onda je došao Dejanov rođendan. Tu je prvi put i njegova devojka. Društvo sedi nekako poređano u krug. Vesna, pored nje Misroslav, a preko puta njih Dejan. I Dejanova devojka, koja svako malo ustaje i dodaje nešto gostima. Miroslav može lepo da vidi kako se Dejanov pogled sve duže zadržava, negde malo ulevo od njega. Usmeren je prema mestu na kom se nalazi Vesna. Njegova devojka. Miroslavova, ne Dejanova. Dejanova je u kuhinji. Kraičkom oka vidi Vesnin pogled. Upućen Dejanu.

Vesna i Dejan se nikada nisu smuvali. Čak ni kao Jasmina i Emil one večeri u kuhinji i kasnije, sumnjalo se, kod nje u stanu, jer su tih dana njeni roditelji otišli na neko vreme u selo da se vide sa starim porodičnim prijateljima.

Emil je raskinuo sa svojom devojkom i gubi mu se svaki trag. Jasmina se udala za Cveleta. Cveleta je cura varala sa najboljim drugom Nebojšom, ali je on šutnuo oboje kada je saznao.

Dejan je takođe raskinuo sa svojom devojkom (onom sa rođendana, što je svaki čas ustajala da doda nekome nešto iz kuhinje). Oženio se sa nekom trećom, dobio klinca i onda se razveo.

Vesna i Miroslav? Kopka vas šta je dalje bilo? El stigao neko čitajući do kraja uopšte?

IMENA NISU IZMENJENA ZATO STO SE NISTA NIJE DESILO

„O videćeš ga. Moj dečko, moj Miša… on je kao Džordž Majkl, ima tu bradicu od par dana, znaš, i mnogo je sladak“ – brbljala je Marina iz Beograda. Kada se pojavio Miša, ispostavilo se da ne liči baš. Možda uz upotrebu mašte. Možda, samo možda i to malčice, ali kada bi slavnom pevaču (tada se nije znalo da je gej, možete onda misliti koliko je to davno bilo) dodali jedno sedamdeset kila.

Marina je sve vreme koketirala sa mnom. Odnosno pokušavala je da koketira. Sve pred Majkl Džordž – Mišom, koji se, uzgred budi rečeno, pokazao kao sasvim zanimljiv tip. Frajer je bio načitan, voleo je dobru muziku, bio je nešto kao hodajuća rock and jazz enciklopedija i sve u svemu, predstavljao je sagovornika sa kojim je i zabavno i poučno razgovarati.

Marina je sve vreme skretala pažnju na sebe, te Vidi moje noge, nisu tako loše, a? Pa Moja nova frizura i hoćeš da ti pokažem kaubojke što mi kupio ćale u Italiji. „Nisu, može“ – bio sam pristojan, ali nisam prelazio granicu, što bi se reklo i to i ko zna šta još se svidelo Miši kod mene, te smo on i ja vezli o Čet Bejkeru (u to vreme sam umeo jedino o njemu da guknem koju a da se ne izblamiram kao dileja) i kako je „Olmoust blu“ savršena da se sluša pored prozora dok napolju pada kiša, jesen je, al’ u Njujorku i koje bi pivo išlo uz to, i da l’ uopšte ide pivo ili neka druga cuga i kako nema tu šta da traži neka riba, osim u sećanju i sve tako srali smo sve u šesnaest.

Marina je ipak bila tu, ako me razumete.

PLJUGE

Bilo je krcato. Ugurao sam se pored šanka, kada me je viknuo Robert „Hej, što ne bi seo sa nama?!“

Sedeo je za malim stolom. Pored njega jedna mršava, plava devojka. Duga kosa i prljavo – žuta rolka. Zurila je u mene. „Koji mu je moj“ – mozgao sam – „Zove me pored ovakve ribe?“

Seo sam, a Robi se izgubio posle nekoliko minuta, izgleda je žurio nekud, a iz nekog razloga nije hteo da povede Tanju sa sobom, niti da je ostavi samu.

„Ti si iz Sombora?“ pitala me je, a na moje „Otkuda ti to? Ja sam odavde.“ objasnila mi je kako su Novosađani nadmeni, zatvoreni i hladni i da ne može da veruje da sam ja jedan od njih. „Nisam jedan od njih, ali sam iz NS.“ – rekoh. Onda mi je pričala kako je na motoru prokrstarila Italijom. Sa momkom. Momak vozi mašinu, čopera, zamišljam visokog, crnokosog Džems Dina u kožnjaku. „Je l’ on iz Sombora?“ „Ma kakvi, slušaj…“ i nastavlja o tome kako brzinu osetiš samo kada „imaš vetar u kosi“. Zgužvala je praznu kutiju „Kenta“ meko pakovanje (tvrdo tada nije postojalo, onda možete zamisliti kako je to davno bilo) i prešla na moje pljuge. Nikada ne govorim „pljuge“, nego prosto „cigarete“ ili „cigare“ kada padne noć i popije se malo, ali uz nju pljuge nekako idu same od sebe.

Kurva se rađa

Uvek je to tvrdio. Nikada nije moralisao, osuđivao, gajio predrasude. Divio se ljudima koje mi običan svet, rado i (pre)često nazivamo najrazličitijim imenima (pa i kurvama), kao individuama od strasti. Njegove elaboracije na temu, dostojne ponekad De Sadovih tirada, umele su da nam drže pažnju do duboko u noć.

Dakle, radi se o ljudima koji se vode strastima, koje vode strasti, dolče vita pipl. Vole život. Mnogi od njih su iskreni i nekako odmah znate na čemu ste.

Da li se takve osobe rađaju, ili u toku života postanu takve? Ko nije ekperimentisao, makar u mladosti, makar samo neki kratak period?

Onaj sa početka, što nikada nije moralisao i to… e taj, dobio je u jednom trenutku svoga života ćerku. Potom je, kako to biva, lepo, zdravo, malo dete poraslo i taman negde uoči klimaksa roditelja, mala je zagazila u pubertet.

Čovek, otac, tata, ćale širokih shvatanja, u vezi sa vaspitanjem sasvim sklon idejama izloženim u knjizi A.S. Nila „Slobodna deca Samerhila“, suočio se sa bujanjem hormona kod svoje ćerke, divljanjem istih kod svoje supruge i ne-zna-ni-on-sa-čim kod sebe samoga.

Jedno vreme uspeo je da isprati „kretanje“ svoje mezimice po društvenim mrežama. Onda je i to otpalo. Od vesele devojčice, postala je mračna, zatvorena devojka. Od nežnog, osećajnog bića, pretvorila se u grubu, gotovo sirovu hejterku. Prenaglašena šminka, provokativno odevanje, malo-malo pa neki eksces u školi. Sve nekako naglo, mnogo, previše.

Paralisao se od straha kada je počela da pije, duva i da se druži sa momcima. Svega je bilo previše. Nije mogao da razabere čega je „najviše previše“ i šta je veća „nevolja“. Počeli su da joj se sviđaju sve stariji momci, nekako se dičila nečim što prosto „nije da se time neko hvali“. „E popili smo toliko i toliko, povraćalo se, ne sećam se šta je bilo.“ Kada je stigla do „Ubiću se šta sam radila!“ panika ga je sasvim onesposobila.

Za sve to vreme, supruga i on su se udaljili jedno od drugoga, njih dvoje svako ponaosob od ćerke i ćerka od njih i najedared je imao osećaj da stoji sasvim sam nasred vetrometine, bez skloništa, bez zaštite, oslonca, saveta, društva, pomoći bilo koje vrste…

Onda je naišla Lidija. Njegova ljubav iz mladosti. Sveža u svakom pogledu. Sveže razvedena i bez dece su bile dve svežine u tom trenutku najprominentnije.

nema naslova

Gleda, posmatra, prati… pogled mu povremeno skreće od monitora prema prozoru.

Kada sedi za svojim radnim stolom, vidi vrh krošnje visokog jablana koji raste pored njegove zgrade.

Ukoliko bi ustao (što inače često radi, koliko da protegne noge, ali mu u ovom trenutku to ne pada na um), mogao bi da vidi dvorište sa nekoliko parkiranih automobila i zapušteno igralište za decu. Polomljena klackalica, ljuljaška od koje je preostao samo okvir i veliki u krug ozidani bazen, nekada ispunjen peskom, a sada pretežno smećem, starim novinama i praznim plastičnim flašama – mesto koje su životinje nekada rado koristile kao sopstveni wc, a danas ga ni one ne posećuju.

Na ekranu malo lepše slike.

Sa cvetom u kosi

Bilo je nečeg starinskog u njenom poziranju. Nešto u držanju tela, poput naših baka, gotovo folklorno.

Opsedala ga je praznina. Telefon danima nije zvonio. Tu i tamo, nekoliko lajkova na društvenim mrežama izgledali su kao iznuđeni, ponekad kao milostinja. Na poslu mu se niko nije obraćao, osim zbog potreba posla. Posle posla dočekivala bi ga prazna gajba.

Nije bila lepa, ali to nešto u njenoj pojavi nije mu dalo mira. Univerzalno ženstveno, skoro arhetipski. Nije mogao da odvoji pogled od njenih fotografija. Na prvo gledanje bile su pretenciozne. Katkada sa blagom dozom kiča. Svaki put je ispod tog, prvog nivoa, na površinu izlazila ta neka žena – simbol. Energija kojom je zračila, odavala je utisak da ona poseduje tu neuhvatljivu draž, zajedničku za sve žene, nevidljivu, ali koja se dala osetiti.

Ponekad je mogao da čuje kako pucketa nameštaj. Pokušavao je da čita, ali bi mu posle nekoliko strana koncentracija sasvim popuštala i misli bi počele da mu vrludaju. Sedao bi, onda, za kompjuter. Interesovanje bi mu splaslo posle svega nekoliko minuta. Ustajao bi, palio cigaretu, šetao u krug. Bacio bi pogled kroz prozor. Dešavalo se da se zagleda nekud u daljinu i onda bi tako stajao neko vreme.

Shrink

– „Moji su se razveli dok sam još bio u majčinom stomaku. Period godine od marta do oktobra, provodio bih kod njenih roditelja na selu. Znači, boravio sam u gradu samo kada je grejna sezona, ha, ha, ha…“

– „Vaša majka je radila u gradu?“

– „Da, ali je dolazila svakog vikenda. Sećam se svakog njenog dolaska, petkom…“

– „Čega se još sećate iz tog perioda?“

– „Sećam se sna: mama ulazi u gradski autobus (uvek je u snu bio gradski), smeška se i maše mi. Potom se vrata zatvaraju. U stvarnosti bi ulazila u međugradski, ali tih rastanaka se ne sećam. Sećam se samo sna. Nikada nisam sanjao kako bus odlazi. San bi se uvek završio na tom mestu, vrata se zatvaraju, a ja ostajem očajan što odlazi. Ona se sve vreme smeška, potpuno nesvesna tog mog osećanja… taj osmeh, potpuno je neadekvatan trenutku, razumete? Prosto ne ide uz rastanak i to je samo pojačavalo užas.“

– „Da, situaciju iz stvarnog života ste potisnuli. Ona se odigrava u snu, donekle ublažena time što je reč o gradskom prevozu i što ne sanjate kako bus odlazi. Ipak, pokušava da se probje kroz osećanje, kako sami kažete neadekvatnosti smeška.“

– „Mislite da to ima presudan uticaj na moj strah od razdvajanja?“

-„Nismo još rekli o čemu je reč. Pričali ste mi kako ste prilikom i najkraćeg razdvajanja od majke strahovali da će joj se nešto užasno dogoditi. Znate, onako Frojdovski, pošto niste imali figuru oca, na kojeg bi ste svalili mogućnost da naudi majci, vi ste proširili, da tako kažem, to na svaku priliku kada ona nije u vašoj blizini…“

– „Edip u nedostatku očinske figure, ima kompleks od celog sveta? Ha ha, ha…“

– „Tu ste u pravu, to bi bila isuviše površna, gotovo neozbiljno pojednostavljena šema. Šta za vas u današnje vreme, u zrelim godinama, predstavlja veće iskušenje: biti ostavljen, dakle nešto kao trenutak u vremenu, jedan pojednačan događaj ili biti sam, dakle nešto kao posledica ostavljanja, ili recimo razdvajanja, ako uzmemo da može biti reč i o nečemu što je privremenog karaktera, ali nosi u sebi, po vama, opasnost da postane trajno stanje? Zapravo, zašto se bojite da razdvajanje može pruzrokovati trajan prekid odnosa?“

B r z i n a

– „Au, a vidi ovu!“
– „Bolje malo ispusti telefon iz ruku.“
– „Znaš šta… ove klinke danas…“
– „Majmune… daj da vidim! Pa ova, evo ova… njenih tri života staju u tvoj. Pedofilu!“
– „Nije, nego mislim da je ovako bilo…“
– „…kada smo mi bili mladi, je l’ da?! Gde bi nam bio kraj?! Idiote perverzni! Moja baba je isto to pričala, kada sam ja bio mlad. Deda je mislio da svaka koja hoda u minuću daje za dž. Njima je ono, naše vreme, izgledalo kao seksualni Eldorado. Kapiraš?“
– „Njima je izgledalo, ali ovo danas JESTE to“
– „Kako znaš? Na osnovu slika sa društvenih mreža? Znaš šta mi je jedna drugarica rekla? Da je nama bilo dostupno, svakako bi probali.“
– „Ne seri, Dragana je mislila na drogu. Ovde je reč o nečem drugom. Muškost je u opadanju, dragi moj. Klinke su sve jače, a klinci, klinci… pa da li si ti to video?! Oni su kao paramecijumi naspram njih, čoveče! One će ih pojesti za doručak! Zavrću im jaja, a oni jadni, ne znaju gde udaraju!“
– „Idi… ti si, kao, znao gde udaraš?“
– „Tačno znam šta misliš. Samo tada nije bilo rijalitija, nije se propagirala bezočnost. Isticali su se pozitivni primeri, prijatelju moj, a vidi danas šta se dešava! Klinke kontaju da je u redu da koriste SVA sredstva, u svakoj prilici i bez obzira na cilj!“
– „… i ti si se naložio, zamišljajući sebe kao objekat za ostvarivanje ciljeva neke tinejdžerke? Maloletke… kao da te ne poznajem. Od svih školjki najviše volim srednjoškoljke, a?! Jao, jao… Pokrivaš se, kao, brigom za muškost današnjih momaka, kao frka ti je za budućnost čovečanstva, a balaviš nad fotkama polugolih devojaka kojima bi mogao da budeš ćale.“