Prazan list papira

Nacrtao je kućicu, drvo, sunce, mali oblak i dve ptice. U donjem, desnom uglu. Ona je odabrala isti deo lista, ali je nacrtala predivnu vinjetu sa čipkastim motivima, odnosno deo vinjete, koji je kao isečak, popunio ugao papira.

Navodno, neka američka ispitivanja (Američani, zatočnici statistike izračunali su sve… i procente i odnose i varijable i trendove) vele kako danas ima više anksiozne mladeži  po školama, nego što ih je bilo, recimo, pedesetih godina dvadesetog veka, lečeno u ustanovama.

Njih dvoje nikada nisu čitali Erika Berna, nisu čuli niti za transakcionu analizu, niti im psihoanaliza kao pojam nešto predstavlja. Ona zna da je Frojd bio nekakav psihijatar, koji je pisao knjige o onome što je radio, a on je o njemu saznao iz onog statusa na FB i to je to…

Igraju destruktivnu igru. Inate se jedno drugome, izazivaju ljubomoru i zavist jedno kod drugoga. Povremeno sevne udarac ispod pojasa ili kakvo kvarno iskorišćavanje slabih tačaka (koliko je neko od njih dvoje bio naivan i nehotice, tokom ranijeg perioda, otkrio neku svoju slabu tačku).

Od zajedništva, važnije im je sujeta. Moglo bi im biti lepo zajedno. Slični su po mnogo čemu. Kažu da su i ovako, na prvi pogled, bili lep par. Oboje čuvaju zajedničke fotografije. Svako u svom telefonu.

Emoji, memoriZ

Sumnjao je već neko vreme da se između njih dvoje nešto dešava. Onda je jednog jutra osvanula njena crno – bela slika na društvenoj mreži. Ona na jastuku, kosa raspuštena, pogled sanjiv. Sa sve heštagom tipa good morning i odgovarajućim emodžijem. U gotovo u isti sekund, evo i njegove fotke sa u dlaku istim motivom (osim raspuštene kose – majmunčina se šiša na kratko), takođe crno – bela, a o heštagu i emodžiju da se ne govori.

Setio se jedne davne noći. Bučno, veliko društvo, povod je zaboravio, veselilo se skoro do jutra. Na kraju, on i njegova tadašnja draga, pozdravljali su se, na odlasku sa ostalima. Cmakanje, grljenje i sve ostalo… Onda je u odrazu prozorskog okna primetio ruku prijatelja na guzi sopstvene lepše polovine.

Utešio se, potom, uspomenom na jednu Svetlanu koja se istrgla iz zagljaja svog momka i potrčala njemu u zagrljaj. Onako u kupaćem, tek izašla iz mora. Pokušao je da prizove u sećanje izraz lica tog momka, ali nije uspeo.

„Memoriz…“ – pisao je e – mail svom starom drugaru – „…memoriz… jebiga, kakva korist od njih?“

Opširan post

Što bih se mučio kada gotovo niko ne ide do kraja?

Nema poente. Samo ideš. Kreneš dalje kao kada te drugarica iz detinjstva ostavi (tvoja prva ljubav i prva izdaja) sa starijim majmunom. Taj isti kasnije tuče svoju ženu i možeš samo da moliš boga da nije ona.

Kao uostalom i kasnije… u onim danima kada tražiš i moliš se da je prepoznaš. Ukoliko naletiš na nju.

PRSTEN

Magla je bila gusta. Činilo mu se da je neprozirna. Mogao je da vidi svega metar ili dva ispred sebe.

Skrenuo je u ulicu levo. Dobro je poznavao stari deo grada. Uzane i krivudave uličice, kuće koje liče jedna na drugu i monotoni redovi kaldrme mogli su da učine da prolaznik zaluta. Moglo je to po ovoj decembarskoj magli, u suton, gotovo svakom da se desi. Ne i njemu.

Na sledećem uglu, sigurnim korakom skrenuo je desno. Došao je do jednih vrata i uhvatio se za kvaku. Nisu bila zaključana i on je ušao. U mračnom hodniku je sa mukom napipao prekidač. Slabašno svetlo sijalice jedva da je uspevalo da osvetli prostor ispred njega. Zakoračio je malo napred i stao. Shvatio je da se nalazi u malenom predsoblju. Iza još jednih, do pola otvorenih vrata, dopirao je težak vonj duvanskog dima.

– „Uđi, čekam te!“ – doviknuo mu je promukao ženski glas.

Unutra je za stolom sedela starica. U ustima je žvakala skoro dogorelu cigaretu. Nervozno, brzim pokretom ruke, sklonila je jedan sedi pramen sa čela i rekla mu da sedne.

– „Prsten je kod tebe?“

– „Da.“

– „Nosiš ga sa sobom?“

– „Kažem da.“

– „Ne deluje više?“

– „Ne.“

Pružila mu je šaku sa dlanom okrenutim na gore. Bez reči. Kao da prosi i istovremeno zahteva. On izvadi iz džepa smotuljak od papira i ostavi ga na sto. Ona ga hitro uze i istrese njegov sadržaj.

Ispod žute svetlosti stone lampe, prsten je izgledao obično. Ličio bi sasvim na burmu da nije bilo, malog, pokretnog dela koji je imitirao uobičajeni dragi ili polu – dragi kamen kakav se inače nalazi na prstenju. Osnova je bila ukrašena, gotovo u potpunosti izbledelom gravurom. Poput brojčanika, ili oznaka na lenjiru sa podeocima. Barem se tako činilo se na prvi pogled. Običan posmatrač lako bi pomislio da se radi o bižuteriji, o šarenoj, jeftinoj imitaciji, kakve se mogu naći na vašarama ili pijačnim tezgama. Samo stručnjak je mogao da prepozna rad vrhunskog majstora – filigrana.

– „Radi se o dragocenosti, dragi moj“ – pokušaj stare žene da se ironično nasmeši, otkrio je niz požutelih zuba, sa nekoliko zlatnih zamena. Nastavila je:

– „Ti znaš o čemu je reč. Osim što se ovakav rad ne može nigde više pronaći, on sobom nosi još jedan, he, he, he, unutrašnji kvalitet. Zar ne?“

Izašao je na ulicu. Prvi put je nosio prsten. Na domalom prstu leve ruke. „Bitno je da je uz tebe, da ti dodiruje kožu. Možeš ga nositi i na lančiću oko vrata, ako hoćeš. Razumeš?“ Podesio je pokretni deo na prvi podeok kako mu je rekla. „Videćeš, sve će početi da primećuju. One kojima si zapao za oko od ranije, biće još više zagrejane…“ Nasmešio se nesvesno, pokušavajući da se seti kada je poslednji put neka žena bila „zagrejana“ za njega.

– „Nisi mi rekla sve.“

– „Dragi moj, niko nije u stanju da ti kaže sve. Život je isuviše komplikovan da bi bilo ko bio u stanju da unapred sagleda sve mogućnosti.“ – najedared ozbiljan ton u staričinom glasu učinio je da zazvuči gotovo kao mudrac. Ipak, nije se dao zavarati.

– „Znaš ti dobro na šta ja mislim.“

„Postavi ga na dva i primetićeš razliku. Na tri, niti jedna ti neće moći odoleti.“ Posmatrao je prsten. Bilo je ukupno šest podeoka.  

 

PSTEN

Diktafon

Pokušao je da opiše šta vidi. Da rečima dočara ono što se teško da i zamisliti. Skrenuo je potom iza ugla, zastao i isključio diktafon.

Mislio je na svog mladog prijatelja. Ovaj se sve češće žalio na svoju devojku. Očijukala je sa svima. U poslednje vreme nije se libila da to čini otvoreno, pred njim. „Nije moguće otvoritu mu nekakvu rupu u glavi i sasuti mu svo moje iskustvo, onako, odjednom. To verovatno ne bi bilo ni fer. Svako treba da prođe svojom stazom. I sam prolazak ima svoje draži i naoružati ga znanjem znatno starijeg čoveka, oduzelo bi mu to.“

Potom je nanovo uključio diktafon. Nije se usuđivao da ponovo pogleda na ono mesto.

Još samo kada bi se usre…sredio

Prvo je pronašao devojku koja je, istina, bila zgodna, ali je volela „loše momke“. Kada bi njega pitali on bi umesto izraza „loš momak“ pre rekao „džiber“, ali u datom momentu nije bilo nikoga da postavlja bilo kakva pitanja.

Potom je naišla produhovljena. Produhovljena je toliko zastranila u svojim potragama da je postala narkoman. Dobro, reći ćete, pa nije kraj sveta. Kada bi mogao da vas čuje, sigurno bi se našalio: Da, nije kraj sveta, nego se pojavljuju neki novi svetovi. Međutim, on nije mogao da vas čuje.

Sledeća je, pogađate, bila prava. Da, ali prava štreberka, mislio je kada su izašli poslednji put. Ona u tom trenutku nije znala da je poslednji. Ipak, celu stvar je prihvatila kao još jednu lekciju koju je naučila.

Sve one su, zapravo, pronalazile njega. Nije morao mnogo da se trudi. Čak mu je vremenom zasmetala činjenica da u tolikoj meri privlači žene, da mu je postao problem naći neku koja bi mu se svidela. Uvek bi se on nekoj pre svideo. Pre nego ona njemu. Nikako nije nailazila neka koju bi on prvi primetio. I u onim situacijama u kojima bi pomislio kako je primetio neku devojku, ispostavilo bi se da je on njoj zapao za oko još ranije i onda je sve učinila, kako bi se njemu učinilo da se radi o recimo slučajnom susretu, ili tako nešto. Znate već…

Dešavalo se i ono, „kasno paljenje“. Kod njega dabome. Uzimao bi neku zdravo za gotovo, bivao bi bahat ponekad i tek kada bi mu okrenula leđa, shvatao bi da mu se dopada. Znao je on te igre. Nije nasedao na „vruće – hladno“ fazone, nego bi naprosto kada uistinu sve prođe, počeo da se uključuje.

Onda je ona prva (sećate se „džiberke“ sa početka) skapirala da je seljačina iz njene priče, deo još nekih priča u kojima radije ne bi učestvovala. Učinilo joj se da ima neke sopstvene nezavršene priče iz prošlosti.

Ne okreći se sine

– Zdravo, vi ste Anina majka.
– …
– Ja sam Mirkov tata.
– …a, pa drago mi je.
– Znate, video sam vašu izložbu. Izuzetno nešto.
– Hvala.
– Deca imaju kreativne ruke na vas.
– Kako?
– Hm, zapravo upoznao sam samo vašeg sina. Divan mladić. Ćerku znam samo po čuvenju, ha, ha, ha… Od kada su, znate, vaša Ana i moj Marko… simpatija jedno drugome.
– Ah, da, da.
– Pokazao mi je fotografije… Marko… i pričao mi je kako je Ana veoma pametna devojka, čujem odlična je i u školi. Neverovatno je lepa. Marko kaže da ume lepo da se šminka.
– Niste mi rekli kako se zovete.
– Anton.
– Marija. Gde ste upoznali mog sina?

Notifications

Čitao je Tanjinu poruku u inbox-u: „Vas dvoje na svakoj fotografiji odišete dobrim vajbom. Sreća, sreća, sreća“.

Šta nasmejane fotke na društvenoj mreži uopšte govore o nekome? „Bio je miran i ljubazan mladić, uzoran komšija i ko bi rekao da bi mogao da uradi tako nešto?“

Potom je neko vreme razgledao njene fotografije. Ono što je čovek sa sigurnošću mogao da tvrdi sudeći po Tanjinim fotkama je da je i dalje zgodna, da ima lepe noge i ten kao na studijama. Gentika ili nešto drugo, ali izgledalo je kao da vreme ne utiče na spoljašnost te žene.

Onda je primetio u Notifications: just now – Tanja likes your photo.

Fotka je bila od pre nekoliko godina.

Freak corner

Na uglu (obično samo stojim i pušim) srećem te ljude. Neke od njih nisam godinama video. Sada nailaze svakodnevno.

Nekako žive, hodaju, nose svoje male potrebe. Od tih potreba sazdana su njihova stremljenja, njihove svakodnevne akcije, ciljevi, maštanja i snovi. Životi.

Nemaju problem u vezi sa izlaganjem.

Liče na nas, sasvim obične.

PriSećanje

Usred avgusta, na Hvaru, kamp „Jurijevac“, bio je krcat. Naš šator je stajao odmah pored staze koja je vodila, preko male raskrsnice sa dve klupe ispod visokog, starog bora, prema terenima za „rekreaciju“ sa jedne strane i sa druge ka „mokrom čvoru“.

Desno odatle, pored ulaza u parking stajala je kućica – kiosk u kojoj je sedeo onaj čova što naplaćuje mesta i vodi likove (samoprozvana „inspekcija“) da progone „padobrance“, koji krijući se u tuđim šatorima pokušavaju da produže svoje letovanje za još koji dan.

Ljiljana je imala dugu kosu. Tamno smeđu, gustu, pregustu, valovitu. Godinu dana starija od mene, ali kada imate šesnaest(i po) onda vam to izgleda mnogo. Ponekad u tim godinama, zaista i jeste.