Dva u jedan

Sad, roditeljstvo ima svoje izazove. Svako doba deteta (bogme i roditelja) nosi svoje. Meni je odnos sa mojim potomkom značajan i zbog toga što mi daje propusnicu za svet u nastajanju. Kako deca rastu (a mi starimo) svet lagano prestaje da bude naš i postaje njihov. Jedan od načina da i sam rastem jeste da budem koliko – toliko u toku.

Blog nije uvek zgodan medijum za otvoreno iznošenje problema. Vidim da su mnogi meni važni ljudi, blogerke i blogeri do čijeg mišljenja itekako držim, pomislili da sam u prethodnom (objavljenom pa izbrisanom) „članku“ izneo nešto slično. Nisam, što ne znači da mi se nekada neće desiti.

Prosto svašta čujem, svašta vidim i onda mi to nametne neke dileme, pitanja, moguće odgovore. Nekada me asocira na neke sopstvene, često nerazjašnjenje nedoumice iz mladosti, neproživljene momente ili proživljene bez dubljeg uvida…

Budući sklon posmatranju, tumačenju, često i komplikovanju i „overthinking-u“ dabome, što su mnogi od vas odavno primetili, sastavim tekst i objavim ovde u nadi da ću čuti nešto što će mi pomoći. Bilo šta. Osim, naravno opaski da je sve to normalno, već viđeno, da će proći i naravno osim opaski o tome kako previše razmišljam. Sve to iz jednog, veoma, veoma prostog razloga – ja to drage moje i dragi moji znam i sam.

* * *

Nije moguće proživeti više života odjednom.

Pojedine grešne duše nastoje da udahnu iz sve snage. Neki od njih zaigravši se, izgube sebe. Koliko imati sebe, uistinu znači ograničiti se na jednu dimenziju Sveta (ili recimo više, tih, kao, dimenzija, ali usko povezanih)?

Čitao sam, pokušavao da se „krećem“ što više, da što više toga čujem. To sve na onim poljima gde sam smatrao, odnosno gde i danas smatram da nisam imao prilike da sam „zagazim“. Naravno, teško je skapirati pijanstvo dok se sam ne opiješ, ali neke stvari, neke recimo tako, aspekte života, moguće je doakati mozgom (pazite, mozak ima mnoge funkcije, neke još neotkrivene i kada kažem „mozak“ ne mislim isključivo na ratio). Ponekad je najbolje slušati druge, nekad je knjiga prava stvar.

Blog, dabome, spada u jedno od mojih pomagala.

KRAJ DOLAZI NAGLO

Postoji jedna gojazna spodoba u mojoj blizini. Da se razumemo: Nemam niš protiv buca, niti protiv bilo koga sa nekom slabošću, zavisnošću ili slično. Fasciniraju me ljudi koji imaju strasti, pa makar to bila i strast prema hrani.

Radi se o individui čija je preuhranjenost izraz neizmerne ljubavi prema sebi i samo sebi. Njena spoljašnjost ilustruje njenu unutrašnjost i to je načinilo temom ovoga posta. Dobro, ne celog posta, nego recimo njegovog uvoda. Dakle tema uvoda ovog posta je pregojena spodoba. I njen odnos prema sebi i drugima. Ona sve tamani, kao hranu (hranu bukvalno, ostalo metaforički).

Post kao post (dobro bi došao i junakinji uvoda, ali i meni koji sam počeo da vraćam silno salo koje sam izgubio u proteklih nekoliko godina). Ima on svoje zakonitosti. Nije moguće doakati mu niti uvodom, niti razradom.

Zaključci ovde, uglavnom, izostaju sa časova, beže (možda baš nije korektno reći „iz škole“, jer je malo ko čitajući moje uratke, mogao nešto naučiti), migolje, pretvaraju se u polusenke, utvare.

Razrade ne manjka, ali ona ponekad nema baš nikakve veze sa, recimo, naslovom. Ili uvodom.

Kraj dolazi naglo.

VODI VODI PA STA AKO NE GODI

Puno ima ljudi koji su sami. Isuviše onih koji su usamljeni. Postoje i oni koji svoje najbliže uzimaju zdravo za gotovo, najbolje iz svoje okoline kao da će zauvek biti tu. Ima i umornih, „smorenih“, slomljenih, zbunjenih, koji nemaju kome da žure, pa bazaju po pijacama i tržnim centrima.

Samovanje je nekada blagotvorno. Zavisi na koji način samujete, i naravno – koliko dugo to samovanje traje (i da li je po vlastitoj želji ili nije). Lakše kada imaš love, pa ideš tamo – vamo. Bez kinte je kao samovanje protiv svoje volje – kao samica.

Ovi što vode pse.

Oni što ostaju do besvesti na poslu, samo zato što nemaju kome da se raduju, i što se njima niko ne raduje. Himleri, sitne knjigovođe.

Jedino upaljeno svetlo pred svanuće. Kao jedno otvoreno oko na silueti zgrade, koja u mraku izgleda kao kiklop.

Ovi što ne vode pse, ali pričaju sami sa sobom.

Borci za prava potrošača u svađi sa zajapurenom kasirkom u marketu, što stvaraju kilometarske redove sve nervoznije sabraće potrošača. U korpi hleb, mleko i eventualno pavlaka.

Psi što ih niko ne vodi.

Izazov (samo za aleksandranm)

1. Da li sebe smatrate intelektualcem?

Umem da se orijentišem.

2. Ako da, kakva je njegova uloga u svetu danas, ako ne, šta radite na blogu, majku mu?

Ne znam kakva je uloga intelektualca u svetu. Možda da kenja i da ostavi nešto za buduće naraštaje (Što se bloga tiče –  meni znači. Vidim da nas ima, to je ponekad dovoljno).

3. Da možete da promenite državu u kojoj živite, kakvo uređenje bi joj dali?

Kao u Švedskoj.

4. Verujete li u život posle smrti i ako verujete, šta ste bili u prošlom?

To oko verovanja… I vernici i ateisti u suštini nemaju dokaza za svoje tvrdnje, odnosno dokazi su metafizički. Nisam dorastao. Vodim se osećajima.

5. Šta umete da radite rukama a da nije kuckanje po tastaturi?

Crtao sam odlično. Pokušao sam svojevremeno i da se upišem na Likovnu, spremao se, pokušao, pa odustao… pisao sam o tome.

Dobro masiram.

6. Kakav je vaš odnos prema nasilju?

Menja se. Od mladosti ka ovamo postajem sve miroljubiviji.

7. Seksu?

Volim. Blago perverzan. Neiživljen. Klackam se između inhibiranosti i previše direktnog pristupa. Maštovit. Voajer. Malo lenj.

8. Da li se još uvek družite sa drugarima iz detinjstva i kako birate prijatelje?

Jedan mi je ostao u Srbiji, a ostala dvojica su napolju, pa kad postignemo.

Biram sa kim ću da se družim po principu dobrog vajba. Sa kim ima – do jaja, sa kim nema – jebi ga.

9. Verujete li u Boga?

Vidi pod 4.

10. Da li smo sami u svemiru?

Ja nisam sasvim sam. Za ostale ne znam.

11. Najblam vaše mladosti 🙂

Period kada sam bio posut bubuljicama, predstavlja jedan veliki blam. Onako u komadu. Pisao sam i o tome.

Hvala na pažnji. Ne nominujem nikoga.

KAD ZAŽMURIM

Kada je čovek mlad, onaj trenutak pre nego što se utone u san  predstavlja kapiju za svet mašte. Lagano plutanje na oblaku, koji odnosi u svet u kome se ostvaruju želje i u kome je sve moguce.

Kasnije u životu, stvari stoje malo drugačije. Teško se pronalazi zvezda vodilja. Ponekad je osetim. Tu je negde i osvetljava nade. Mala, svakodnevna postignuća su samo početak puta. Potrebno je nadati se.

Nevolja je u tome što ta zvezda obasjava onaj najdalji deo puta, koji se jedva nazire. Ono što (mi) ona govori, daleko je od razgovetnog. Pre liči na nejasno brujanje. Vibracije koje osećam negde u visini stomaka.

OK dečko

„O.K. dečko, pasivan, dvadesetdve godine, student, traži muškarca do trideset godina, situiranog.“

„Plavuša, nepušač, pravila bi društvo na odmoru galantnom džentlmenu.“

„Stariji muškarac (68), situiran, uredan, traži mladića (do 25) radi ozbiljne veze. Šifra: Dosta razočarenja“

„Ozbiljna, situirana, obrazovana, traži ženu širokih vidika, radi povremenih druženja. Šifra: Prezauzeta“

„Mladić (19), oralno bi obrađivao starijeg muškarca, uz nadoknadu.“

„Mladić (36), uredan, obdaren, kulturan, nepušač, pravio bi društvo paru prilikom smelih izleta. Šifra: Zajedno smo jači“

Danas

Više smisla pronađem sa ljudima online. Valjda zato što su zbijeni. Nekako svi na istom mestu. Kao nekada po kafićima. Tačno si znao koga i gde možeš da stretneš. Zato što je na javi (online mu dođe kao san) zavladala totalna šizofrenija. Ljudi su dezorijentisani. Gube kompas. Zbunjeni su, konfuzni. Veoma je teško ostati fokusiran. Izlaganja su zbrda-zdola. Stavovi su „fleksibilbni“.

Nije ni u matrixu svugde  isto. Neke društvene mreže još su besmislenije od stvarnog života.

U životu uglavnom nema. Nema para, nema ljubavi, nema sexa, nema vremena, nema živaca… kažem vam nema da nema, pardon, nema pa nema.

Čas je neko na mojoj strani, čas nije. Lako ćemo, zvuči teško kada se radi o mojoj guzici. Egoisti su postali pacijenti. Psihopatologija, kažem vam.

Nekada su sebičnjaci umeli da daju, u nadi da će uspeti u nameri da im se vrati dvostruko. Sada je važno samo uzeti. Sada i odmah. Ne postoji sutra. Nema plana. Namere ili htenje, stremljanja i koncepti su apstraktni pojmovi.

Juče ne postoji, jer ako sam ti juče jebao mater, to je bilo juče. Danas mi trebaš, ali to nikako ne znači da sutra opet neću da potražim tvoju kevu.

Ne vi, nego ovi sa onim

Dobro je imati blog. Ne samo zato što tu možeš da istreseš sve što nigde drugde nisi u prilici, nego i zato što povećavaš šanse da sretneš slične sebi.

Pritom svi oni koji vide sebe kao „srodne duše“ i već imaju razrađene, zaokružene, lične ili (još gore) kolektivne sisteme oslanjanja i podrške, neka me izbegavaju.

Nemam sklonost i ne sviđaju mi se konačne istine. Ne smatram da sunce obavezno dolazi posle kiše. Nesreća u kocki – sreća u ljubavi? Koješta, ili imaš sreće ili nemaš.  Postoje periodi kada te prosto prati sreća, postoje i oni drugi. Najčešće je život sastavljen od miksa i jednog i drugog. Kada mi se pije, a nema, za mene je tada čaša definitivno do pola PRAZNA.

Savest ubija i nemojte, ko boga vas molim, da me ubeđujete kako upravo vaš sistem za gašenje savesti radi posao.

Naivni optimizam tipa da ću postati lep, ako svakog jutra svojoj izgužvanoj i krmeljivoj njušci u ogledalu tepam, zaludna je rabota.

S druge strane, teško ćete pronaći većeg majstora za pretvaranje vode u vino. Sva moguća sranja koja su me do sada spopadala, a nisu me pobedila – dokaz su za to. Što ne znači da jednom neće naići neko koje će me odneti u nepovrat. Dotle izbegavajte da u mom prisustvu ispaljujete poslovice kao da ste ih sami smislili, batalite klišee i isprazni bon – ton (pazite, rekao sam „isprazni“, ne svaki, jer još uvek ima finog sveta, samo vi to ne umete da prepoznate čim ste zapeli baš na ovom mestu; mislim, ne vi, nego ovi što su zapeli).

Naročito ignorišem one sa onim „Sve što me nije ubilo – učinilo me je jačim“ ili one još veće kretene sa: „Što me ne ubije – probam opet“. Nosite se… mislim ne vi, nego ovi sa onim.

Raskid, gubitak…

To je ono kada pišeš dnevnik, pa ti bude toliko teško da na neko vreme – prestaneš to da radiš. Danas možda ime neke veze sa FB.

Leksikoni, spomenari, dopisivanje, sve te drevne metode indirektne komunikacije, zamenile su društvene mreže. Stil se, takođe, promenio. Ukoliko ga uošte ima. A ima ga, samo manje…

Ipak, nije ovo post o internetu i mladima i tako nečemu, u vezi i sa jednima i drugima.

Da li se sećate filma „Don Juan De Marco“? One scene, kada Fej Danavej i Marlon plešu? O tome je ovaj post.

Imam, imam, imam… Nemam!

„Život nas uči da su ljudi mnogo manje rđavi nego što se misli, ali i da su mnogo gluplji nego što je moguće i uobraziti.“

J. Dučić, „Blago cara Radovana“

Altruizam

Kako da ga negujem, a da me ne izgaze, zajedno sa tek procvalom alejom? Uvek sam mislio da je lepa reč prava stvar. Osmeh rešava mnoge situacije. Pružena ruka… ovo-ono. Koješta. Stvar je u tome da nije moguće SVAKOM, pa na vreme treba skapirati ispravne mehanizme za procenu, da na kraju krajeva ne bi bilo NIKOM. Užasavam se takve slike sebe u starosti: Matori namćor, razočaran u ljudski rod, mrzi ceo svet i slično.

Mizantropija

Kada skontaš da je altruizam utopija. Ponor. Prvo bih sebi postavio pitanje: Zar si zato živeo? Nije moguće da je to krajnje ishodište. Zato razvijam i usavršavam pomenute mehanizme.

Rakija je sve popularnije piće.

Valjda je štos u tome da je prirodna. Da ne kažem organic. Prirodno stanje stvari podrazumeva i gomilu prljavštine. Dok sve ne dospe u stanje pogodno za konzumiranje, potrebno je uložiti izvestan trud. Koga mrzi da se trudi, uvek može da malo cvrcne. Kao vid stavljanja ružičastih naočara.

Zašto je „Portugizer“ (Neki kažu i „Portogizer“) skupo vino?

Zato što ga ima malo i zato što je kratkotrajan. Sorta je retka i samo vino, kada već nastane, mora odmah da se pije. Ne može da stoji. Kvari se. Nema kod njega mlado vino, sazrelo vino, berba iz te i te godine. On ili jeste ili nije. I to odmah.

Ko plaća piće?

Svako sebi. Jednom ti, jednom ja. Nije važno, kad ko ima, ako smo pravi. Ako nismo, neću ni da pijem.