Ko šta želi

Bilo je Badnje veče daleke 1990. Ležali smo u krevetu i pušili.

– „Što ti, u stvari, hoćeš?“

Izgovarala je to mekano „č“ i šuštavo „š“ isturivši nekako donju usnu, kao da ima malo vode u ustima.

– „Kako to misliš?“
– „Znaš… ćudan si ti.“
– „Što?“
– „Gledaš me tim oćima, k’o da hoćeš dušu da mi uzmeš.“
– „Pa, ne treba mi bas duša…he, he, he…“
– „Budalo!“
– „…“
– „Ne, stvarno…“
– „Šta?“
– „Šta ti, u stvari, hoćeš?“

Nisam umeo da joj objasnim. Sada bih umeo.